Ogledalce, ogledalce moje

„Koju smo to galaksiju upravo prošli,“ upitao je kapetan.
„Nije ucrtana, gospodine,“ odgovorio je glavni navigator.
Dakle, toliko smo daleko, pomislio je. Za proteklih milijardu godina čovečanstvo je istražilo i naselilo mnoge galaksije, ali ih je još više ostalo netaknuto ljudskim prisustvom dok neke nisu bile čak ni evidentirane da uopšte i postoje. Ovo je, očigledno, jedna od njih.

brod


„Procenjeno rastojanje do cilja,“ pogledao je prema prvom oficiru.
„Približno petsto miliona svetlosnih godina, gospodine.“
Gotovo da smo stigli. Samo da se ne pokaže da je to bilo prekasno. Jasno su mi rekli – napadači ne smeju proći. Nije moguće predvideti od kakve bi im koristi bilo izviđanje, a dopuštanje da uđu je neprihvatljiv rizik. Vanzemaljski oblici života sa kojima smo se do sad sreli nisu uvek bili miroljubivi, štaviše mnogi su se pokazali kao opasni. Zbog toga je puštanje ovih da uđu potpuno nedopustivo. Posebno kada se uzme u obzir da ne znamo ništa o njihovom terenu.
Hteo je da zatraži još podataka, ali se predomislio. Znao je da će mu javiti ako se za tim pokaže potreba, tojest ako stignu na odredište ili se nešto desi.
Kako li izgleda mesto na koje idemo? Nikada pre niko nije bio toliko daleko. Čak i istraživački brodovi koji su uhvatili trag njihovog prisustva su bili unutar jedne galaksije. Zabačene, dogorele, ali i dalje unutar našeg okruženja. Jedne od najstarijih. A mi ćemo uskoro stići do same ivice svemira.
„Gospodine, uskoro prelazimo granicu vidljivog područja,“ obratio mu se prvi oficir.
Granica vidljivog područja. Kada je jednom pređemo niko nas, sa naše strane, neće videti ni na kakvim uređajima. Naučnici veruju da ni komunikacije neće raditi. Dosadašnje tehnologije na kojima se zasnivaju, dizajnirane su za upotrebu unutar našeg svemira. Ne u praznini.

Praznina. Nijedno se ljudsko biće ne bi odvažilo da pođe u njeno istraživanje. Zar su oni toliko drugačiji? Na kraju, možda je to samo pitanje vremena? I čovek bi, jednog dana, mogao poželeti da ispita nepoznato, čak i kad tamo nema apsolutno ničega, a sve u nadi da će i u ničemu naći nešto. Doduše, nešto tamo, očigledno, postoji.
„Još milion svetlosnih godina do odredišta,“ čuo je još jednom glas prvog oficira koji ga je obaveštavao da se njihovo putovanje primiče kraju.
Pri trenutnoj brzini naći će se tamo za koji minut. Pitao se kako izgledaju ti vanzemaljci i pokušavao je da ih zamisli. Mora da su ružni. Ljudski kriterijumi lepote se odnose na ono što odgovara ljudskoj prirodi. A taj drugi svemir verovatno ne deli iste standarde kao njihov.
Moram da se pripremim jer uskoro ću ih, može se desiti, videti licem u lice. Dobro, ne baš tako, ali će taj susret biti bar unutar dometa detekcione opreme. Ko zna šta može da se desi? Još uvek nemamo blagu predstavu kojim oružjem raspolažu i kakve su njegove mogućnosti. Valjda neće biti naprednije od našeg? Razmatrao je razne scenarije buduće bitke i nastojao da nađe najbolji način da ih spreči da prodru dalje, u njihov svemir.
„Gospodine, na odredištu smo. Gasimo motore,“ obavestio ga je prvi oficir i on se trže iz svojih misli.
„Pregledajte teren. Ne smeju da nam promaknu,“ naredio je.
„Da, gospodine,“ rekao je prvi oficir.
Gde li se krijete, rekao je u sebi. Par minuta kasnije, prvi oficir mu se ponovo obratio, ovoga puta sa vestima.
„Gospodine, nešto je na pet stotina svetlosnih godina.“
„Idemo tamo. Ne smeju da prođu.“
I brod je krenuo prema mogućem protivniku.
„Unutar vizuelnog dometa je, gospodine,“ saopštio mu je prvi oficir.
Znao je da ne mogu da ga vide, budući da ovde nema svetlosti, ali su mogli da urade bližu analizu.
„Skenirajte ga.“
Posada je započela sa izvršenjem njegovog naređenja, ali se tada desilo nešto što je na licu prvog oficira izazvalo čuđenje.
„Gospodine, eksplodirao je.“
„Šta,“ upitao je kapetan sad i sam iznenađen.
„Čekajte, otkrili smo joj jednu eksploziju u blizini,“ rekao je prvi oficir.
„Krenite u tom pravcu.“
„Da, gospodine.“
Iznenada, osetili su seriju jakih potresa.
„Štit oslabljen za 0,5 posto,“ izvestio je prvi oficir.
„Gde su?“
„Ne možemo da ih vidimo, nešto nije u redu sa opremom. Čekajte, neki senzori pokazuju objekat na manje od milion kilometara,“ odgovorio je ovaj.
„Detalji,“ obratio se radarskom oficiru.
„Većina detektora ne radi kako treba, ali na osnovu onoga što dobijamo u pitanju je objekat naše veličine.“
Oni su, proletelo mu je kroz glavu.
„Otvorite vatru, počnite sa slabijim oružjem,“ naredio je.
Hteo je da vidi kakva im je odbrana, a da pritom ne otkrije sve adute jer je to smatrao za opasno veliki bezbednosni rizik. Možda prikupljaju podatke.
„Štit trpi bombardovanje,“ izvestio je prvi oficir, „Oslabljen je za 11 posto.“
Baš jak udar, mislio je, moraćemo da upotrebimo nešto teže.
„Ispalite antimaterijski snop.“
Nekoliko sekundi kasnije desilo se nešto čudno.
„Gospodine, štit pogađa nešto, ali efekat je minimalan,“ izvestio je glavni taktički oficir.
„Utvrdite o čemu se radi.“
„Atomi vodonika u vidu snopa,“ obavestio ga je prvi oficir nakon kraćeg vremena.
Mi njih gađamo atomima antivodonika, a oni nas običnim? Možda nam se rugaju?
„Da li napad antimaterijom ima efekta?“
„Ne, gospodine,“ odgovorio je glavni taktički oficir.
„Skrenite udesno.“
„Gospodine,“ obratio mu se radarski oficir, „Oni prate naš potez.“
„Izbegnite ih.“
„Ponovo, gospodine,“ javio je radarski oficir.
Krenula je sumanuta igra mačke i miša. Šta god da su uradili ovi drugi bi uradili isto, gotovo kao da su ih oponašali.
„E sad je dosta,“ rekao je, „Krenite pravo na njih. Ispalite antimaterijske projektile. Pokazaću ja njima.“
I brod je krenuo prema protivniku.
„Gospodine, pogađa nas nešto, ali nema efekta,“ javio je prvi oficir, „Komadi litijuma, izgledaju kao antimaterijski projektili koje smo upravo ispalili.“
Čudno, naši su od antilitijuma, primetio je. S kim mi to imamo posla?
„Skenirajte ih čime god možete. Hoću da vidim sliku.“
Ugledavši rezultat prebledeo je otvorenih usta.
„Oh ne,“ stigao je da izusti pre nego što su se dva broda sudarila i nestala u stravičnoj eksploziji.
Tek tada je shvatio, ali bilo je kasno. Nije bilo invazije. Na drugoj strani, iza praznine, nalazio se antisvemir, a brod koji je video bio je identičan kao njihov. I on je, baš kao i oni, došao da odbije pretpostavljenu invaziju. Da nisu očekivali napad proverili bi šta se zaista dešava i na vreme saznali da su objekti koje su prvobitno detekovali bili obični mali asteroidi, bezazlene stene koje su zalutale iz jednog svemira u drugi. Kada su hteli da skeniraju onaj na koji su naišli on je, u susretu sa njihovim snopom čestica, eksplodirao. U isto vreme to se desilo i sa njegovim identičnim parnjakom iz njihovog sopstvenog svemira kad ga je pogodio snop onih drugih. A kada su dva broda otkrila prisustvo jedan drugog i pokušala da osmotre prostor, snopovi čestica njihovih detekcionih sistema pogodili su njihove štitove i oštetili ih. Sve ostalo je bilo samo zabuna. Dva identična broda, sa dve identične posade, ponašala su se isto, samo naopako. Upravo zato što su i oni i njihovi matični svemiri bili potpuno identični.


Priču  napisao Marko Mrazović

Advertisements
Овај унос је објављен под Fantastika, Naučna fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s