Još početkom devedesetih godina prošlog veka se spekulisalo u tome da se polako briše granica između fikcije i realnosti, te da dolazi doba takozvane hiperrealnosti, u okviru koje korisnici više neće moći da razlikuju ono što je stvarno od onoga što se simulira.
U početku nije bilo zamišljeno ovako! Ali, posle oko 40 godina pisanja naučne fantastike sve se nekako uklopilo!
Pred nama je „Kamičak na nebu“ (Čarobna knjiga, 2018) prvi roman iz 1950. Isaka Asimova (1920-1992), nastao potpuno nezavisno, da bi se pri kraju života, osamdesetih savršeno inkorporisao u iskonstruisani ciklus od više desetina knjiga o kosmičkoj Imperiji, u koji je spojio svoje bavljenje robotima i monumentalnom Zadužbinom. „Kamičak“ je postao deo segmenta „Trilogija o Carstvu“, posle četvrt veka ponovo štampanog u Srbiji.
„Koju smo to galaksiju upravo prošli,“ upitao je kapetan.
„Nije ucrtana, gospodine,“ odgovorio je glavni navigator.
Dakle, toliko smo daleko, pomislio je. Za proteklih milijardu godina čovečanstvo je istražilo i naselilo mnoge galaksije, ali ih je još više ostalo netaknuto ljudskim prisustvom dok neke nisu bile čak ni evidentirane da uopšte i postoje. Ovo je, očigledno, jedna od njih.
Piter V. Bret, veoma popularni američki pisac romana iz žanra fantastike, uskoro dolazi u Beograd, na ovogodišnji Sajam knjiga, kao gost izdavačke kuće Laguna. Iskoristili smo priliku i piščevu predusredljivost i ljubaznost da uradimo intervju sa njim. U sastavljanju pitanja za intervju sa Piterom Bretom učestvovali su: Ljubitelji fantastike iz Kostolca (Renata Minić, Milan Stanković i Dijana Minić) i Autostoperski vodić kroz fantastiku (Kristijan Kiko Šarac). Ljubitelji fantastike iz Kostolca rade pod okriljem Biblioteke u Kostolcu, Odeljenja Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac, a Autostoperski vodić kroz fantastiku je Udruženje ljubitelja fantastike iz Beograda.
Inače, Piter V. Bret je svetsku slavu zadobio svojom sagom „Demonski ciklus“ (Noć demona, Pustinjsko koplje, Sunčani rat, Presto od lobanja, Utroba zemlje). Završio je englesku književnost i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Bufalu (Sjedinjene Američke Države), da bi nakon toga deset godina proveo radeći na farmaceutskim publikacijama, pre nego što se potpuno posvetio pisanju, na radost brojnih ljubitelja fantastike. Živi na Menhetnu, oženjen je i otac je dve devojčice. Pročitajte ovaj intervju, za koji Piter kaže da ga je sa velikom zadovoljstvom uradio.
Bilo je kasno letnje popodne, negde van grada. Kola su išla autoputem koji je tog dana bio gotovo prazan. Jedva da bi, s vremena na vreme, prošlo još neko vozilo. U njima su sedela četvorica mladića, od kojih je najstarijem bilo trideset šest.
Jo, Roni, koliko još do Vilijamsburga? – upita jedan od onih pozadi.
Šta sam ti ja, turistički vodič? Pogledaj mapu! – odgovori Ronald, koji je vozio.
Koju mapu? – uzvrati mu ovaj, izmotavajući se.
Daj mu mapu! – reče Ronald onom koji je sedeo na prednjem sedištu – Tu je, u pregradi.
I na čas mu pokaza rukom prema pregradi za sitnice na instrument tabli.
Legendarni scenarista Piter O’Donel je početkom II svetskog rata u zemlji koja se tada zvala Persija bio podoficir za vezu u vojsci Velike Britanije. Slučajni susret sa siročetom i izbeglicom iz neke od balkanskih zemalja, hrabrom i naočitom devojčicom, koja se iako izgladnela i uplašena, držala dostojanstveno i imala neverovatnu energiju u očima prosto je opčinila majstora Pitera. Zakuvalo se u njemu, u njegovoj imaginaciji i probudilo želju da devojčicu koju više nikada nije video, nakon što je smazala vojnički gulaš, ponovo sretne.
Ulica Branka Bajića nije dugačka. Laganijim hodom može se preći za desetak minuta, od Bulevara Evrope do Sajma. Meni nije tako izgledalo. Noseći Vida na leđima, dok mi se košulja mokra od znoja i njegove krvi lepila za telo, imao sam utisak da se proteže iz večnosti u beskraj. Iako nije trebalo proći celu ulicu, izgledalo mi je da su prošli sati. Verovatno i panika tera na takvo razmišljanje.
Spremni ste za vezu, ali ne možete da nađete nikoga ko stvarno razume kako funkcionišu veze? Evo predloga: idite u knjižaru i motajte se po odeljenju za fantastiku.
Nova istraživanja sugerišu da fanovi ovog žanra imaju zrelije stavove o romantičnim vezama, za razliku od čitalaca koji vole trilere, romansu, pa čak i prefinjenu literaturu.
Poglavlje 1.
Uspeo sam da se ukrcam za poslednji let kući, rekoše iz kontrole da su organizovali vanredni let za Dobrion. Malo me umaraju više ove smene, šest meseci na svemirskoj stanici, dve nedelje puta, dva meseca kući i tako u krug već deset godina. A, čeznem da popijem kafu na svojoj terasi iza porodične kuće i pročitam dnevne novine[1] i gledam dok zalazi prvo jedno, pa onda i drugo Sunce… Ovde nema ni kafe. Nešto vezano za carinske propise. Opet se neko nije utalio kod nekoga.
Znao je da nema nazad. Njegov potpis je na prijavi. Bio je svestan da sve stavlja na kocku. Ali, imao je za to razlog – želeo je više. I pravilo mu je bilo savršeno poznato, surovo i jednostavno: može ostati samo jedan. Sada je primoran da ubije ili bude ubijen. Bekstvo nije opcija. Sve i da ga pokuša njegova kartica za snabdevanje je poništena, pa kako bez nje ne može da dobije hranu, umro bi od gladi za ne više od dva meseca. Za vodu bi se nekako i snašao, samo što bi ga njen kvalitet verovatno ubio pre nego što bi stigao da dočeka kraj gladovanja, koji bi, u isto vreme, bio i njegov.
