Oltar – Marko Mrazović

Kada su ljudi slali radio signal, poruku upućenu vanzemaljcima koji, tamo negde možda slušaju, nisu ni pomišljali kako bi sve na kraju moglo da ispadne. Ovo kosmičko ‘halo’ imalo je za cilj da bude prvi korak ka uspostavljanju prijateljskog kontakta među udaljenim inteligentnim vrstama. Kako su samo naivni bili.
Veliki zapovednik je upravo razgovarao sa grupom vojskovođa o uvećanju flote kada mu je prišao glasnik sa jednog brodova.

Kosač


„Moj zapovedniče,“ obratio mu se oborivši pogled u znak poštovanja, „Naređeno mi je da Vam javim da smo uhvatili nepravilnosti u elektromagnetnom spektru koje deluju kao rezultat veštačke intervencije.“
„Verujem da nije naš?“
„Ubeđeni smo da nije,“ odgovorio je glasnik.
Od tada je prošlo nekoliko decenija. Zemlja je bila opterećena ljudskim nemarom, ratovima i propašću čitavih vrsta, sve ovo, naravno, ljudskom krivicom.
Radoje je išao ulicom prebirajući po sećanju šta sve treba da kupi. Bio je lep jesenji dan, sunce je sijalo, a kiše još nisu stigle. Iznenada je začuo neku buku. Istovremeno zemlja se zatresla. Prenuo se i zaboravio na kupovinu. Šta se ovo dešava, zapitao se zbunjeno. Jedva da je prošlo i deset sekundi, a buka i potres su se ponovili. Ovoga puta ga je obuzeo strah. Nesreća, prirodna katastrofa, rat? Pošao je kući. Nije još ni do svoje ulice stigao kada je primetio kako je nešto proletelo iznad njega. Pokušao je da vidi šta, očekujući makar helikopter, ali je umesto toga ugledao neki čudni objekat kako se udaljava.
„Šta bre?“
Zurio je za njim dovoljno dugo da dočeka pojavu drugog. Ali ovaj je, na njegovo zaprepašćenje, bio daleko čudniji od onog prvog. Bizaran, štaviše. Njegovo zaprepašćenje je bilo toliko da mu je telo pravilo groteskne pokrete kojih nije bio svestan. Kako i ne bi kada je iznad grada video nešto što liči na lobanju, samo ne ljudsku. Stajala je kao ukopana čineći čitavu sliku jezivom. Jedva desetak minuta kasnije zgrade oko njega su se pretvorile u ruševine. I to za svega nekoliko sekundi. Šta god da se desilo oborilo ga je na asfalt. Duboko se zakašljao, budući da je svuda unaokolo lebdela prašina, a onda je ponovo pogledao naviše. Ona čudna lobanja je i dalje stajala tamo, dvadesetak metara iznad ove pustoši. Odeća mu je bila malo pocepana, ruke i lice prljavi, a na licu je imao posekotinu iz koje se slivala krv. Iz daljine je do njega dopro neki zvuk u kome je on prepoznao govor. Jedino što nije mogao da ga razume budući da takve reči i takav jezik nikad pre nije čuo. Glas se sve više približavao, praćen povremenim kricima za koje je Radoje odmah prepoznao da su ljudski. Emocije su mu bile tako pomešane da nije mogao da proceni šta zaista oseća. A glas je postajao sve bliži. I bliži. Izgubio je pojam o vremenu te nije mogao da kaže koliko je prošlo pre nego što je glas prišao dovoljno blizu da je mogao da vidi njegov izvor. Imao je i šta. Dva metra visoka prilika sa dve ruke, dve noge i glavom, odevena u crni kostim koji je šljaštio na suncu, sa kacigom koja je, bez imalo sumnje, jako ličila na onu lobanju iznad. Jeziva prilika je u ruci držala nešto nalik na dugačak štap sa sečivom na vrhu i uporno ponavljala jedno te isto. Čak je i Radoje to, onako zbunjen, mogao da shvati.
„O veliki Univerzume, primi ovu žrtvu, primi je za naš napredak, jer mi smo deca tvojih darova,“ iznova je i iznova ponavljao sveštenik ubijajući svako živo stvorenje na koje je naišao.
Isto je zadesilo i Radoja.
Za to vreme, Veliki zapovednik je stajao u komandnoj sali svog bojnog broda i gledao u trodimenzionalnu projekciju planete pod njima. S vremena na vreme bi se oglasili sveštenici koji su obavljali ritual. Znao je da će, kad oni završe sa svojim mantrama, doći njegov red da dovrši obred. Njegove reči će zaključiti prinošenje ove žrtve za uspon njihove povlašćene vrste. I još jedan svet će biti istrebljen, kao i mnogi pre njega. Jer jedino njima pripada privilegija da budu inteligentna vrsta. Tako je oduvek bilo i tako će uvek biti. A planeta koja je na sebi nosila ta stvorenja postaće oltar na kojem će ista biti prineta na žrtvu. Za večni napredak jedine vrste koja sme da misli i gradi civilizaciju.


Priču napisao Marko Mrazović

Овај унос је објављен под Fantastika, Naučna fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s