Spasavanje Deda Mraza – nastavak priče (Zoran Petrović)

Spasavanje Deda Mraza – pročitati prvo ovo!

A onda nastavak …

Progutao sam knedlu i čvrsto uhvatio drvene rukohvate sa obe strane sanki. Irvasi se vinuše u nebo i nakon nekoliko trenutaka moje dvorište, kuća i komšiluk ličili su na minijaturnu tablu za Monopol. Klizili smo vrhovima oblaka, naizgled mekim kao paperje, dok je za nama ostajao trag vilinske prašine koju je Raša posipao iz zelene vrećice za pojasom. Umesto topota, prelepe životinje su poput nežnog šapata šuštale kopitama po nebeskom svodu i sve više me uljuljkivale. Dodatno me je ohrabrivala i noć, namigujući mi mnoštvom rasutih sjajnih zvezdica, dok mi je, inače oštri, severni vetar samo grebuckao obraze i nos. Jedino je punačko lice Meseca slalo ka meni brižne srebrne odsjaje, kao da kaže – E, moj Srećko, u šta si se sada uvalio? Iako mi nije bilo hladno, nehotice sam podigao kragnu vijetnamke, jer sam zbog neizvesnosti i zabrinutog mesečevog pogleda osetio tihu zebnju u srcu.

Iz sna me je trglo neuviđavno drmusanje. Društvo je najzad stiglo po mene i prekinulo ovaj čudesan san, pomislio sam. Umesto njihovih lica, ugledao sam vilenjaka Rašu. Bio je musav od šećerne vune ili možda od tragova oblaka koji su mu se nahvatali po licu tokom puta.

Budi se, samo što nismo stigli – važno je izjavio i pokazao napred.

Nisam bio siguran koliko je vremena prošlo otkako sam zadremao, ali sam znao da krajolik pod nama ne pripada svetu koji poznajemo. Na labudbelom snežnom prekrivaču sve je izgledalo kao jedna velika novogodišnja jelka. Kućice, dvorišta i sanke ispred svakog domaćinstva, bile su okićene najraznovrsnijim šarenim ukrasima i svetiljkama. Čak su i visoki četinari, uredno potkresane žive ograde i najmanji žbunići koji su okruživali naselje pod nama, bili ukrašeni lampionima i crvenim mašnicama. Raša je bio vidno uzbuđen zbog toga što prvi put dovodi „stranca“ u Dugozimlje, zemlju Deda Mraza, pa nije zatvarao usta.

Dok smo preletali čarobno naselje, ponosno je objašnjavao da je to njegovo rodno mesto, Veliki Mrazovići, a da je tu rođen i Deda Mraz. U Velikim Mrazovićima, kako je tvrdio Raša, nalazi se i najveća fabrika igračaka koja radi punom parom čitave godine. Pričao je o čestitom narodu koji tamo živi, njihovim običajima i, zapravo, o svemu onome što bi jedan profesionalni vodič turističkih putovanja trebalo da govori, pa sam se baš tako i osećao – kao turista u predivnoj stranoj zemlji. A onda se Rašin glas, bez ikakve najave, zaledio. Podigao je ruku i upro prstom u sivilo nad planinskim obroncima u daljini.

Drnarin zamak, Zavidov – skoro šapatom je procedio i moja iluzija bezbrižnog turiste raspršila se u trenu.

Čudesne četinarske pejzaže i svečani duh Velikih Mrazovića, zamenila su crna, ogoljena drveća, železnosivo nebo i ispucalim ledom prekrivena zemlja. Na visokim bedemima obraslim crnomodrim puzavicama, stajale su iskežene kamene statue gargojli. Kako smo se približavali, sve manje su mi izgledale kao neživi oblici, a sve više bile poput nemih čuvara koji nas netremice posmatraju.

Odavde ćeš morati sam, Srećko – rekao je Raša prizemljujući sanke na početak uzbrdice koja je vodila ka ogromnoj kapiji sa crnim rešetkama. – I molim te da požuriš. U Novu Godinu ne možemo bez Deda Mraza!
Ti mora da se šališ – gotovo da sam povikao. – Gde su stanovnici Mrazovića koje si toliko hvalio? Valjda ima nekoga ko bi mogao da krene sa mnom, neko da mi čuva leđa?!
Naš narod je fin i čestit, Srećko. To je istina – odgovorio mi je vilenjak ne dižući pogled. – Ali oni su miroljubive zanatlije, tvorci igračaka. Nikada nisam rekao da su neustrašivi junaci… Zloj Drnari se niko nikada nije suprotstavio! Ovaj zadatak je samo tvoj. – Zastao je na tren, a onda me pogledao suznim okicama. – Spasi nam Deda Mraza, dragi Srećko. Obraduj svu decu sveta i sve žitelje Dugozimlja, jer kakva bi to Nova godina bila bez poklona, igračaka i dečije radosti!

Pre nego što sam uspeo da se pobunim protiv ovakve, više nego nepravedne, podele zaduženja, Raša je capnuo usnama, oko sebe posuo malo vilinske prašine i u narednim trenucima, sanke, irvasi i vilenjak, bili su samo svetlucavi trag na zimkom nebu.

Lepo mi je smestio mali zeleni, gunđao sam sebi u bradu penjući se ka veštičinom zamku. Dođi da nam pomogneš, da NAM pomogneš, rekao je… a ko će da pomogne meni pitam se…

Pre nego što sam se sasvim približio kapiji, zamakao sam u trnovito žbunje pored puta da obavim finalne pripreme. Iz postave jakne izvukao sam neohpodne rekvizite i oružja. Gvozdeni prsten i malo raspeće okačio sam o srebrno lanče, a zatim na njega nanizao čenove belog luka. Sveta vodica u levom džepu vijetnamke, bokser u desnom, a za pojasom lovački nož.

To je to, a sad, šta mi Bog da – govorio sam sakupljajući hrabrost po duši i pretakao je u srce prizivajući ime Svevišnjeg, a zatim iskoračio nazad na zaleđeni strmi put.

Ubrzo sam stigao do zlokobnih crnih rešetaka kapije zamka Zavidov. Na moje iznenađenje, bila je otključana, a stražara ni od korova. Bar onih koje ljudsko oko može videti, pomislio sam i zadrhtao. Nekoliko trenutaka osvrtao sam se po prostranom dvorištu i pošto ništa nije iskočilo na mene, odvažih se da krenem dalje. Ni sam ne znam kakve sam užase tačno očekivao; vojsku vampira ili vukodlaka, raznoraznih karakondžula i aveti zbog kojih sam se i naoružao, ali od toga ni traga ni glasa.

Korak po korak, pa onda još koji, obreo sam se unutar veštičjeg zdanja. Sobe kroz koje sam prolazio, bile su jednostavno nameštene, bez previše nameštaja. Iz uglova, mrštilo mi se bledožuto svetlo baklji, ali nedovoljno jako da mi sasvim obasja nepoznat teren. Kretao sam se oprezno i pod utiskom da mi što sporije koračam, neko s leđa prilazi sve bliže. Na trenutke mi se činilo da se na zidovima pored moje senke nalazila još koja, ali bi se one baš u taj čas kada se okrenem, raspršile.

Vreme u potrazi je prolazilo i ponoć se neumoljivo približavala. Obišao sam mnoge odaje, zavirio u svaki ćošak, ali bez uspeha. Kada sam već bio siguran da me je vilenjak Raša doveo na pogrešno mesto i da veštica Drnara Deda Mraza drži zatočenog negde drugde, začuo sam razgovor. Odzvanjao je iz obližnje prostorije sa mračnim stepeništem koje je vodilo na sprat. Važno je da si poneo beli luk, moj mamlaze, grdio sam samog sebe, a nije ti palo na pamet da poneseš baterijsku lampu, upaljač ili bar šibice. Pokušao sam, ali baklje sa zidova nisam mogao da dohvatim. Razgovor koji se sada čuo nešto jače, obogatili su preteći tonovi, te sam brže-bolje duboko udahnuo plesniv vazduh veštičjeg zamka, slegnuo ramenima i zakoračio u mrak. Kružno stubište je po obodu bilo šire, ali sam čizmama ipak oprezno prelazio svaki pedalj. Leđima sam se oslonio na zid, a usput ga levom rukom prepipavao. Stepenik po stepenik, popeo sam se do vrata prostorije koja je bila mnogo bolje osvetljena od soba u prizemlju. Od prizora mi je zastao dah. Drnara je galamila hodajući tamo-vamo ispred kreveta na kome je, vezanih ruku i nogu, sedeo Deda Mraz. Njegova crveno-bela odeća bila je bačena na pod, blizu ulaza u sobu, a on ostao samo u potkošulji i dugačkim gaćama. Pognutu glavu i dugu belu bradu vrteo je levo-desno u neverici. Iako je veštica bila već u godinama, krasila ju je vitka, zgodna figura, a na licu oivičenom sedim pramenovima i dalje su se mogli nazreti tragovi nekadašnje mladalačke lepote. Nosila je crnu haljinu od kašmira sa crvenim okovratnikom i naglašenim naramenicama. Na prvi pogled izgledala je kao izuzetno pristojna dama za koju čovek nikada ne bi mogao da pomisli ništa loše i sve u vezi nje bilo je sa ukusom i skladno. Sve osim zift crnih očiju iz kojih, dok je govorila, kao da su sevale munje. A tek taj govor, moj Bože. Zvučala je poput podivljalih cevi kanalizacije kojima dugo niko nije posvećivao pažnju.

Još dvaestinu minuta, Deda, i ima da te nema! – Mahala je rukama i pretila pokazujući na kamin u drugom kraju sobe. – Kada otkuca ponoć spaliću tvoje crveno-bele prnje i tvoj kvantni džak za poklone sa tvojim patuljastim pomoćnicima. Završiću sa vašim novogodišnjim budalaštinama jednom za svagda!
Ja tebe, Drnara, zaista ne razumem – kazao je Deda Mraz. – Zašto bi za ime Svevišnjeg, takvo šta učinila? Znam da već neko vreme nisi baš sva svoja, ali ipak… uništenje Novogodišnje Čarolije je sasvim bezuman, težak prestup…
Ne razumeš zašto, je li? E, pa, zato što mi se tako može! – podbočila se veštica. – Pre svega, podsetiću te da svi vi živite na mojim posedima. Veliki Mrazovići su na mojoj zemlji, mojoj dedovini!
Pobogu ženska glavo, šta se to sa tobom dogodilo? Ja te pamtim kao drugačiju…
Pamtiš ha! Pamtim i ja, Deda! Reci mi, da li je neko ikada došao i pitao mene šta želim za Novu Godinu? Da li je!? Nije nikada…- zabrbotala je Drnara i lupila nogom u pod. – Najveća fabrika igračaka na svim znanim svetovima, na mojoj zemlji, nadomak moje kuće i… ništa…
Nisam znao da te interesuju igračke…- slegnuo je ramenima Deda Mraz – uostalom, nikada mi nisi pisala i tražila od mene bilo šta… kao što svi rade… Pored toga, složićeš se sa mnom da nisi baš uvek bila dobra. Pokloni se moraju zaslužiti.
Kako se usuđuješ?! – ciknu veštica. – Velika Drnara da piše pisma i da moli za poklone? Koješta! – Napravila je još jedan krug po sobi, pa opet trupnula u mestu i nastavila – Drugu ćeš pesmu da pevaš, Deda Mraze, kada ti zapalim nošnju i džak. A ujutru, kada pod jelkama širom sveta deci ne osvanu pokloni, sa tobom će biti gotovo! Ako neko i dalje veruje u tebe, tada će sigurno prestati, a znaš i sam – kada prestanu da veruju u tebe biće kao da ne postojiš!

Iako prestravljen rečima zle veštice, rešio sam da joj se odmah suprotstavim. Dohvatio sam nož, čvrsto rešen da ga upotrebim, ali tada, još jednom ostah zabezeknut. Nož je bio od plastike. Počeo sam da preturam po džepovima vijetnamke. Bokser, biber-sprej, beli luk na lančiću oko vrata, sve što sam poneo od kuće magijom Dugozimlja pretvorilo se u igračke! Obične plastične igračke! Stao sam grozničavo da razmišljam, ali sve što mi je padalo na um nije mi izgledalo kao dovoljno dobro rešenje. A onda mi je, zahvaljujući razgovoru koji sam upravo čuo, sinula, nadao sam se, spasonosna ideja. Procenio sam dobar trenutak i krišom dohvatio Deda Mrazovu odeću sa poda.

Ovo ti je, crni Srećko, potez očajnika, pomislio sam.

Pogledao sam na zidni sat iznad kamina. Do ponoći je ostalo devet minuta. Nije bilo vremena za gubljenje i premišljanje. Sad ili nikad.

U tačno sedam minuta do nove godine, iskoračio sam pred vešticu obučen u odeću Deda Mraza!

HO, HO, HO! – zabrundao sam svojom najboljom dedamrazovskom imitacijom.
Ko si sad, pa ti? – vrisnula je Drnara.
Šta… Šta se dešava? – povikao je Deda Mraz, podjednako iznenađen.
Bez panike, molim! – Namignuo sam Deda Mrazu i okrenuo se ka Drnari. – Zla veštice, ovde sam da bih ti pokazao da šta god večeras učinila, na svetu će uvek biti nekoga ko će deliti radost i poklone deci! To nikada nećeš moći da sprečiš, ni ti ni bilo ko drugi!

Drnara, u licu crvena poput okovratnika njene haljine, stezala je pesnice i primicala mi se. Nisam se dao zastrašiti i nastavio sam da govorim.

Deda Mraz ne mora biti osoba sa gustom belom bradom, obučen u ovu svečanu crveno-belu odeću. On čak ne mora nositi ni vreće sa poklonima. Deda Mraz je, veštice, lepa ideja, simbol dobrote i nebeskog milosrđa. Deda Mraz je Ljubav.
Ljubav? – zadrhtala je Drnara i poklekla. – Odakle ti pravo da meni govoriš o ljubavi? – Sada joj je osim tela podrhtavao i glas. Nije više imala snage da ustane, te je sela na pod i gledala me očima punim suza.

Do tada preplašeni vilenjaci, ohrabriše se i poiskakaše iz vreće. Popeli su se kod Deda Mraza na krevet, odvezali ga, ali ih naredne Drnarine reči zakovaše u mestu. Veštica se okrenula ka Deda Mrazu i kroz suze rekla,

Pa ja sve ovo i činim zbog moje Ljubavi…

Što zbog čednog rumenila koji je oblio Deda Mrazovo lice, a što zbog unezverenih pogleda Vilenjaka i ovog neočekivanog obrta, nekoliko trenutaka u sobi je zavladao potpun tajac. Prekinula ga je velika kazaljka zidnog sata koja je otkucala pet minuta do ponoći, a onda smo još jednom začuli Drnarin glas.

Oduvek sam bila zaljubljena u Deda Mraza, još od školskih dana kada je bio samo Dečak Mraz. Godinama kasnije stvar je postala mnogo ozbiljnija, jer kada smo odrasli shvatila sam da nikada neću voleti nijednog drugog do njega, mog jedinog Momka Mraza. A on… On je samo mislio kako će da pusti sedu bradu i da usrećuje decu. Niko ga nije zanimao. Mislio je samo na svoju karijeru, a u meni su se zbog toga iz dana u dan nakupljale gorčina i jad. Kada sam najzad shvatila da prirodnim putem nikada neće biti moj, okrenula sam se putevima natprirodnim. Očajna, potražila sam savet prepredenog čarobnjaka Gulanfera koji mi je rekao da mu za njegove usluge moram dobro platiti. Dala sam mu sve dragocenosti koje sam u zamku imala, jer ništa mi nije bilo važnije od toga da me zavoli moj dragi. I tako, popila sam čarobni napitak koji mi je Gulanfer pripremio. Obećao je da ću tako postati Deda Mrazu toliko draga da bez mene neće moći da živi. Avaj, užasni čarobnjak me je prevario a napitak koji popih beše samo strašna kletva. Srce mi se ispunilo zlobom i nečistim mislima i sve što sam ikada želela bilo je da napakostim svim žiteljima zemlje Dugozimlja. Pre nego što je otišao, Gulanfer mi je rekao i to da kletvu mogu skinuti, samo ako… – Drnara je zajecala, a kazaljka na časovniku otkuca minut do ponoći.
Samo ako, šta? – povikasmo u glas Deda Mraz, vilenjaci i ja.
Samo ako me moj voljeni uzme za ženu. – Kroz suze je gledala u Deda Mraza. Ono za čime sam još kao devojka čeznula, a što sam znala da je nemoguće, moj je jedini spas. Da jednoga dana budem Baba Mraz.

Deda Mraz poskoči sa kreveta, u trenu se stvori pored sklupčane Drnare i podiže je sa poda.

Moja Drnarčice, od vite jele grančice. Nisam to mogao znati… Pa i ja sam samo tebe oduvek voleo. Mislio sam, mi Dugozimljani smo dugovečni. Prvo koju stotinu godina da decu usrećujem, pa će biti vremena i za nas, ako nam je suđeno. Nadao sam se samo da ti neće ko drugi srce ukrasti. – Zagrlio je i snažno poljubio, dodavši, – Budi moja Baba Mraz!

U taj čas, stravična tutnjava protrese kameno zdanje i čitavu zemlju Dugozimlja. Teški, plesnivi vazduh nestade iz odaja, nebo se okiti cvrkutom noćnih ptičica i Ljubav ogrnu Drnarin zamak. Kletva je skinuta, poradovah se, ali to nije potrajalo.

Samo što nije ponoć – povika Deda Mraz i stade pred mene. – Srećko, ja nisam u stanju da deci nosim poklone, a ti si svakako već u mojoj odeći. Bradu će ti moji vilin-pomoćnici načiniti usput. Oni imaju i sve spiskove i vreće sa poklonima, a moji irvasi odavno znaju put. Moraš da kreneš na krilima Novogodišnje Čarolije pre nego što otkuca dvanaest sati!
Neće uspeti! – u glas su vikali vilenjaci. – Morate zaustaviti vremeee!!!

Deda i buduća Baba Mraz, pogledaše se i snažno zagrliše.

Ako je tako suđeno! – reče on.
Ako je tako suđeno, ljubavi moja! – odgovorila je.

Ptičica u časovniku već je počela da otkucava dvanaest, kada najednom i ona i svet oko nas utihnuše. Vreme je stalo. Samo su vilenjaci zajedničkim snagama nosili džak u sanke koje su već stajale pored prozora. Bez pogovora, zakoračio sam kroz okno i uhvatio dizgine. Ukočeni u zagrljaju, na sred sobe su stajali Deda i Baba Mraz.

Šta će biti sa njima? – pitao sam pre nego što ćemo krenuti. – Zašto su rekli, ako je suđeno? –
Rekli su to, Srećko, jer se iz tog zagrljaja možda nikada neće probuditi. Takvu čaroliju do sada niko nije izveo i najverovatnije je da su se žrtvovali zarad dečije radosti.

Želeo sam da se pobunim, da dreknem od tuge, ali mi je knedla zapela u grlu, a suze zaledile u uglovima očiju. U taj čas, vilenjaci posuše vilin-prašinu i sanke se vinuše ka nebu.

Poklone smo tokom samo jedne noći, zahvaljujući vremestopnoj čaroliji Dede i Babe Mraz, podelili po svim kućama sveta. U zamak smo se vratili kada je jutarnje sunce već milovalo snežne visoravni Dugozimlja. Ona stara zebnja ponovo mi je ispunila srce, ali se ovoga puta nisam brinuo za sebe. Priželjkivao sam nasmejane likove Dede i Babe Mraz na prozoru sobe gde smo ih ostavili, ali njih tamo nije bilo. Trudio sam se da se držim hrabro i da ne zaplačem, ali su zato vilenjaci pored mene neskriveno uveliko ronili suzice. Ne progovarajuči ni reči spustili smo se do rodnog mesta Deda Mraza, Velikog Mrazišta i tamo, tek što su kopite irvasa i saonice dotakle tlo glavnog trga, samo što se nisam onesvestio od sreće. Povorku meštana vodio je vilenjak Raša, a pod svodom sačinjenim od šarenih ledenica, crvenih lampiona i lovorovih grančica stajali su Deda i Baba Mraz, spremni za venčanje.

Pre nego što učinim ovo – važnim glasom započeo je Deda Mraz – neophodno je da znam da ću imati naslednika. Od danas, biću Pradeda Mraz, a titulu Dede poneće neko drugi. – Pogledao je ka meni i široko se osmehnuo. – Ja ne znam boljeg kandidata, momče. Ako pristaneš, još dugo ćeš ostati mlad, ali će ti narasti bela brada i već sledeće godine preuzećeš moje mesto.

Kao grom iz vedra neba pogodile su me reči Deda Mraza. Šta ja, zapravo, želim u životu, pitao sam se. Kod kuće su me čekali, neozbiljno društvo i nesiguran posao, a familija i porodica odavno su mi se razišle po belom svetu. Nasuprot tome, mogu biti ovde i činiti ono što sam oduvek želeo, činiti dobro za decu. A kako je Deda Mraz našao svoju Babu Mraz, tako ću ljubav naći i ja. Siguran sam da ona i mene čeka u naručju neke severne lepotice iz zemlje Dugozimlja!

Pristajem – svečano sam objavio bez mnogo premišljanja. – Ja ću biti novi Deda Mraz!

Ovacije preplaviše Veliko Mrazište i dugo odjekivaše snegovima Dugozimlja. Veselje je trajalo mesecima, a sve u čast venčanja Pradede i Prababe Mraz i u čast moju, novog nosioca dečije radosti, Deda Mraza, Srećka.

Nastavak priče napisao Zoran Petrović