IZLET U STVARNOST – Marko Mrazović

Bilo je kasno letnje popodne, negde van grada. Kola su išla autoputem koji je tog dana bio gotovo prazan. Jedva da bi, s vremena na vreme, prošlo još neko vozilo. U njima su sedela četvorica mladića, od kojih je najstarijem bilo trideset šest.
Jo, Roni, koliko još do Vilijamsburga? – upita jedan od onih pozadi.
Šta sam ti ja, turistički vodič? Pogledaj mapu! – odgovori Ronald, koji je vozio.
Koju mapu? – uzvrati mu ovaj, izmotavajući se.
Daj mu mapu! – reče Ronald onom koji je sedeo na prednjem sedištu – Tu je, u pregradi.
I na čas mu pokaza rukom prema pregradi za sitnice na instrument tabli.

alien2babduction2b-2bgrey


Evo ti. – reče ovaj dajući mapu onom pozadi.
Kako da čitam ovo? Ne znam gde smo. – onaj na zadnjem sedištu nastavi da se izmotava.
Mapa mu je bila razmotana u rukama i on je zurio u nju. Da nisu mogli da čuju njegov glas i vide njegovo držanje, mislili bi da je ozbiljan.
Ne zezaj Brajane, ni ja ne znam gde smo tačno. Valjda ti je to jasno. Prvi put vozim ovuda. – odgovori Ronald.
O, izgubio se. – sad se umeša i onaj do Brajana, smeškajući se i rukama pokazujući kao da se uplašio iako je bilo jasno da nije.
Morti, začepi! – mirno mu uzvrati Ronald – Ako me budete stalno gnjavili dok vozim stvarno ćemo se izgubiti.
Pusti ih, Roni. Momcima treba malo zabave. Dosadno je da sede i ne rade ništa. – reče onaj na prednjem sedištu u njihovu odbranu.
Ed, vozim. – podseti ga Ronald – Treba mi malo mira. Moram da se koncentrišem na put. Budete li me stalno gnjavili slupaćemo se.
Hej, Roni! – ponovo će Brajan – Zaustavi, moram da pišam.
Izdrži do Vilijamsburga. – odgovori mu Ronald.
Ne mogu, čoveče. – uzvrati Brajan – Popio sam tri pepsija.
Rekao sam ti da će ti biti previše. – podseti ga Ronald – Mogao si da se olakšaš u tom restoranu. Što nisi nego moraš sad?
Nije mi se išlo. – odgovori Brajan – Hajde čoveče, zaustavi, prigustilo mi je.
Ronald uzahnu i skrenuvši nadesno zaustavi kola na ivici puta.
Nemoj da gnjaviš, nemamo ceo dan. – reče, a onda dodade – Već je počelo da se smrkava.
Brajan, koji je sedeo iza njega, otvori vrata i odjuri u obližnju šumu. Obavio je posao i baš zakopčao šlic kada mu se iznenada smračilo pred očima.
Gde sam ja to? – promrmlja stavivši ruku na oči.
Primetio je da leži, a i nekako se čudno osećao. Otvorivši oči vide da se nalazi u zatvorenom.
Šta bre?! – ote mu se.
Bio je u skučenom prostoru, sa jedva dovoljno mesta da se ispruži, a bilo je posve sigurno da ne može ni da se valjano uspravi.
Gde sam ja ovo? Roni? Marti? Ed? Bilo ko?
Nije bilo odgovora. Pogledavši bolje, primeti da se levo od njega nalazi nešto providno. Možda je ovde izlaz, pomisli i pokuša da krene u tom smeru, ali mu nešto zadrža ruku. Tek tada je primetio da je na nju postavljeno nešto nalik na narukvicu od nekog mekog materijala.
Šta je ovo?! – promrlja i stade da je razgleda.
Iz nje se nastavljala neka poluprovidna cevčica, veoma savitljiva, poput pupčane vrpce.
Moram ovo da skinem.
Uspeo je da je nekako strgne, osetivši pritom mali bol, kao da je sebi iščupao kosu.
Auu! – zastenja.
Ruka mu je sad bila slobodna i on pođe nalevo, prema onom providnom. Ovo je kao neki prozor – zaključi. Opipavši ga, shvati da je od nekog mekog materijala, nalik na opnu ili plastičnu kesu. Uspelo mu je da ga probije, a onda je, rascepavši ga potpuno, napravio dovoljno veliki prolaz da može da izađe.
Šta je… –  ote mu se kada je ugledao neverovatan prizor.
Preko puta se nalazila nekakva komora, isto tako zatvorena ovim poluprovidnim materijalom, a u njoj se nazirao čovek. I taj se nije pomerao. Provuče glavu napolje i osmotri okolinu. Unaokolo su bile identične komore, koje su obrazovale nešto poput pčelinjeg saća, i on se nalazio u jednoj. A onda vide nešto od čega ga prođe jeza. U nekim od komora su bili ljudski skeleti.
Moram odavde! – promrmlja uplašeno.
Izvukavši se iz komore primeti da lebdi. Da li se zato čudno oseća?
Šta je ovo?! Bestežinsko stanje?!
Prostorija u kojoj se nalazio bila je nekakav širok ovalni hodnik, koji je išao naviše i naniže. Za trenutak se zapitao kuda da krene, a onda donese odluku da to bude na dole. Posle tridesetak pređenih metara, došao je do kraja. Na podu je bilo nešto đubreta, ili bar nečega što je njemu ličilo na to. Hteo je da ga dohvati, ali onda je, sa pola metra visine, pao i ponovo osetio težinu. Desno od njega bio je još jedan hodnik, ali manji, mada dovoljno visok da može da se uspravi. Nekoliko trenutaka je čučao, pokušavajući da shvati gde je, pre nego što je ušao u njega. Prešao je tek nekoliko metara kad je pred sobom ugledao dve spodobe. Obuze ga strah. Od zaprepašćenja se srušio na pod. Spodobe ga iznenada ščepaše za noge i nekud odvukoše. Pokušavao je da se opire, da se uhvati za nešto i drži, ali nije uspeo. Na podu je bilo raznih predmeta, za koje bi rekao da se radi o đubretu, i oni bi, čim bi ih zakačio odskočili uvis, lebdeli par sekundi, a onda se ponovo spustili na pod. Uvukli su ga u neku prostoriju i on primeti da je tamo nešto nalik na sto u operacionoj sali. U njegovom umu se probudi nejasna predstava o onome za šta je verovao da će da se desi i njegov strah preraste u paniku. Još jače je pokušao da se opire, ali ga one dve spodobe vezaše za sto, koristeći nekakave kaiševe. U oči mu je blještatala svetlost i on, još uvek preplašen, izgubi svest.
*
Gde si bio sve ovo vreme? – upita Ed uzbuđeno.
Doktor je rekao da ga pustite da se smiri. – opomenu ih zamenik šerifa.
Da, gospodine. – odgovori mu Ed, spustivši glas.
Brajane – obrati mu se Ronald tiho i mirnim tonom – Šta se desilo?
O… o… oooo… ote… li… su me… – Brajan jedva uspe da izgovori.
Ko, Brajane, ko? – upita Morti.
O… ooo… oni… – reče preneraženi Brajan.
Ko su oni, Brajane? – upita Ronald.
Kako je ovaj samo ćutao i drhtao zureći unezvereno, Ronald pogleda prema zameniku šerifa.
Šta mu se desilo? – upita.
Videli smo ga kako ovako izbezumljen hoda dvorištem napuštene fabrike. Nije se odazivao pa smo ga priveli. Posle smo pozvali lekara i ovaj ga je pregledao, dao mu injekciju. – objasni zamenik šerifa.
Šta vam je rekao? – upita Ronald.
Rekao? Pa tek sad je progovorio. – uzvrati mu zamenik šerifa.
Sva trojica pogledaše u Brajana.
Pokušaj da se smiriš. – reče Ed, pokušavajući da zvuči što je više umirujuće mogao – Rekao si da te je neko oteo. Ko?
Va…vaaa… vaaaa… vaaann… vanzeee…ma… ljlj… ciii… – jedva će Brajan.
*
Opet se pokvarilo. – reče Suad.
Dosadilo mi je više da ga stalno krpim. – uzvrati Jan gunđajući.
Petljali su oko instalacija u jednom od hodnika.
Šta ovo bi? – reče Suad i obojica pogledaše u smeru odakle su čuli buku.
Ostavili su to što su radili i pošli da provere. Iznenada su naišli na nekog zbunjenog čoveka. Ovaj se, zapanjen time što ih vidi, srušio na pod. Znali su šta treba da rade. Zgrabili su ga i smesta odvukli do operacione sale. Podigli su ga na sto i vezali što su brže mogli, a onda su uključili aparat koji ga je onesvestio kako bi mogli da rade.
Uradi dijagostiku. – reče Jan.
Van funkcije. – saopšti mu Suad nakon što je proverio stanje.
Daj rezervni. – zatraži Jan i Suad mu dodade neku kutijicu iz koje ovaj pincetom izvuče neki mali predmet.
Potom ga stavi u neki uređaj i uradi par podešavanja na istom. Ubrzo je naprava napravila rupu na čovekovoj glavi i iz nje izvukla sličan predmet zamenivši ga onim drugim.
Zakrpimo ga. – reče Suad.
Kad su završili ponovo su ga odvukli do hodnika sa komorama.
Iz koje li se izvukao? – upita Jan gunđajući.
Proveri koja se zadnja isključila. – odgovori Suad.
Moraću da idem do kontrolne stanice. – reče Jan nezadovoljno.
Ne možemo da ga ubacimo nasumično. Ko zna kako bi ga sistem spojio. – podseti ga Suad.
I sad ću morati da idem do kontrolne stanice. – reče Jan, uzdahnu, i pogleda u Suada – Čekaj ovde, vratiću se.
Glupa oprema, samo se kvari… – gunđaše Jan u sebi. Tri milenijuma bez remonta, dobro da uopšte radi. Kako li će izgurati preostala dva i po?

Pre mnogo vremena njihov brod je krenuo sa Zemlje. Na njemu su bili njihovi preci i tovar. Za razliku od njih tovar je bio bolje zaštićen i uspeo je da zadrži svoj prvobitni oblik. Možda bi i oni, da su im obezbedili bolji smeštaj. Ali ovako, izloženost čestom bestežinskom stanju i kosmičkom zračenju, boravak u veštačkom okruženju i sve ostalo doveli su do toga da kod posade dođe do drugačijeg razvoja. Tovar provodi čitav život u virtuelnoj realnosti, koja im se u mozgove projektuje preko implanata, misle da su još kod kuće, u okruženju iz nekog drugog vremena. I ne slute da su sve vreme na generacijskom brodu.

Jan zastade i pogleda svoje ruke. Bile su naduvene i prekrivene debelom kožom koja je iz daljine delovala poput kakve ljušture. Mora da je onom kretenu izgledao jezivo, pomisli. Jasno je da nije mogao da prepozna da su i njih dvojica samo ljudi.


Priču napisao Marko Mrazović

Advertisements
Овај унос је објављен под Fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на IZLET U STVARNOST – Marko Mrazović

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s