Vuk – Slađan Teodosin

Ulica Branka Bajića nije dugačka. Laganijim hodom može se preći za desetak minuta, od Bulevara Evrope do Sajma. Meni nije tako izgledalo. Noseći Vida na leđima, dok mi se košulja mokra od znoja i njegove krvi lepila za telo, imao sam utisak da se proteže iz večnosti u beskraj. Iako nije trebalo proći celu ulicu, izgledalo mi je da su prošli sati. Verovatno i panika tera na takvo razmišljanje.


Bilo mi je jasno da ću se onesvestiti ako nastavim da trčim, pa sam malo usporio. Sanja me je pristigla, i pitala:

– Koliko je zapravo pametno da idemo kod Amaroka? Jesi li siguran u to što radiš?

– Nisam, i ovo je verovatno najgluplja stvar koja može sad da se uradi, ali drugog izbora nema – odgovorio sam šišteći. Moram ostaviti duvan, ubiće me.

– Šta ćeš sa Amarokom, kako sa njim, onda?

– Ne znam, smisliću nešto.

Ogromna zgrada Sajma se jedva ocrtavala naspram zvezdanog neba. Sa ove strane su takođe bile postavljene straže, i spazili su nas dok smo se približavali. A i čuli su nas sigurno. Bez razmišljanja, jedan od njih dvojice otkopča futrolu sa policijskim EZ-9 koji je nosio oko struka, i nasloni šaku na pištolj. Drugi je podigao prastari kalašnjikov.

– Kuda gari, da nisi zalutao? – upita me ovaj sa pištoljem, očigledno viši po činu. Ni Apokalipsa nije mogla da istrebi novosadskog Garija.

– Brat mi je ranjen, hitno mi treba pomoć. Mene vodi kod Amaroka – odgovorio sam.

– O, pa ne ide to tako brzo – odugovlačio je – Mora prvo da pit…

– Vodi me unutra, smesta! – proderao sam se koliko me je grlo nosilo. Srce mi je tuklo u grlu, strah se vratio i puzao mi uz kičmu.

– Znaš li ko je ona? – pitao sam pokazujući glavom na Sanju.

– Znaš li ko je počistio petnaest navijača juče na Miletićevom Trgu snajperom? Ona. Puštaj me unutra, ili će ona proći kroz vas.

Video sam kako guta pljuvačku.

– U redu, ali oružje ostaje ovde, jasno?

Nisam sačekao da odgovori. Ostavio sam Sanju da preda oružje, a ja sam uleteo kroz vrata. Unutrašnjost je bila osvetljena, i uprkos noći, ljudi su cirkulisali svuda.

– Doktora, brzo! Treba mi pomoć! – viknuo sam, nikom određeno.

Par ljudi je zastalo, pa su počeli da trče. Za par sekundi su se stvorila nosila, i doktor, pretpostavljao sam, u kratkom mantilu sa flekama od krvi i znoja.

– Šta mu se desilo? – pitao me je, dok je tražio Vidov puls.

– Ne znam, ranjen je, izbrojao sam četiri rane. Ne znam.

Vreme se razvuklo i usporilo. Video sam doktora, kako se pomera niže, niže, niže, kada sam udario glavom o pod i izgubio svest.

Probudio sam se, kako mi Sanja reče, nakon pola sata. Polila me je vodom, i pomogla mi da se uspravim u sedeći položaj. Tutnjalo je u glavi. Da mi je samo jedan spedifen, pomislio sam. Lekova nema već dugo vremena.
Sedeli smo neko vreme, kada su se pojavila trojica u uniformama, prilično dobro očuvanim. Ovi nisu puno akcije videli. Pretpostavio sam da je to Amarokova garda. Ovaj u sredini mi je rukom pokazao da idem za njim.
Popeli smo se na prvi sprat Master hale, pravo do staklenih dvokrilnih vrata. Svetla je bilo svugde, Sajam je izgledao užurbano, ali organizovano. Naš vodič je otvorio vrata i uveo nas u polumračnu prostoriju iza. Ova sala se inače koristila za svečanosti i dodele nagrada, ali ju je Amarok preuredio u svoju prestonu odaju. Na bini je stajao presto, opšiven vučjim krznom, a na njemu je sedeo moj nekadašnji prijatelj. Skinuo je pogled sa sveske iz koje je nešto čitao, i osmehnuo se, nimalo prijatno.

– Pa, koga to moje oči vide?! – viknuo je preko dvorane.

– Pa hajde, priđite bliže, ne stidite se. Neću vas pojesti.

Na to se neko prigušeno nasmeja iz mraka iza nas.

– Rekoše mi da je neko upao sa ranjenikom na leđima, derući se na stražu, i tražeći da me vidi. Nisam ni slutio da si ti – reče mi smejući se samo licem.

Oči su mu ostale ozbiljne i preteće. Zbog žutog kontaktnog sočiva koje je sada nosio u jednom oku, ličio je na besnog vuka. Verovatno otud i nadimak.
Sišao je laganim korakom sa prestola, dobacivši svesku nekome sa desne strane. Mnogo govori o čoveku način na koji hoda. Čovek koji se nekad zvao Damir, sa kojim sam umeo da podelim i suze i smeh do suza, je nestao. Predamnom je stajao vođa dobro organizovane grupe u kojoj je svako znao svoje mesto.

– Dakle, tu smo. Otkud da svratiš? – reče mi, stavljajući mi ruku na rame, nimalo prijateljski.

– Nisam znao šta drugo – odgovorih.

– Vid je ranjen, ne bismo stigli nazad do… našeg mesta – oklevao sam.

– Misliš na onu šugavu zgradurinu u kojoj sedite kao pacovi već godinama? – reče nehajno, što me je zaprepastilo.

– Znam za vas, niste toliko dobri u skrivanju koliko mislite. Ali, zašto bih vas dirao? Niste mi pretnja. Za sad – reče toliko dvosmisleno da sam svakog momenta očekivao nož u stomak.

– Reci mi, imate li ljubimce u tom… vašem mestu?

Pitanje nije baš imalo smisla, ali sam osećao da ne bi bilo mudro da pametujem.

– Da, Vidove dve ptice i našu kornjaču. Samo ne znam zašto je to bit…

– Bitno je! Bitno je, jako je bitno moj prijatelju! Ne znaš koliko! – proderao se odjednom.

ok mi se unosio u lice, primetio sam da mu je vena na vratu pulsirala. Vreme se smrzlo i u odaji je nastao tajac.

– Reci mi, znaš li šta je to tuga? – upita me odjednom.

– Pa, pretpostavljam da znam – odgovorio sam nesigurno.

– Znaš ti moj… – i opsova.

– Znaš li kako je posvetiti život čuvanju i negovanju životinja da bi ih samo video kasnije kao hranu beslovesnoj gomili?

Slutio sam kuda ovo vodi, i razloge za Amarokovo ludilo. Ali sam odahnuo, jer je i on počeo da se smiruje.

– Doktor Vukanović je dobar, jedan od retkih koji su ostali. Moj otac lično ga je obučavao. Ne brini za Vida, preživeće – reče mi naposletku.

Odahnuo sam, i čuo sam Sanju sa moje desne strane da joj je takođe pao kamen sa srca.

– Hvala ti, ne znam šta drugo da kažem… – prekinuo me je odmahivanjem ruke.
– Ne zahvaljuj mi se. Vratićeš mi uslugu. Koliko već sutra. Vid svakako neće moći da se pomera neko vreme. Major Kimolos će ispratiti devojku do Bulevara, nema potrebe da je zadržavamo ovde. A ti – reče pokazujući glavom na mene – piješ li pivo još uvek?


Ovo je četvrti deo priče koju je napisao Slađan Teodosin iz Novog Sada.

Prvi deo –  Slađanova verzija apokalipse

Drugi deo – Tvrđava

Treći deo – Put

Advertisements
Овај унос је објављен под Fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s