Dobrione, dome slatki

Poglavlje 1.

Uspeo sam da se ukrcam za poslednji let kući, rekoše iz kontrole da su organizovali vanredni let za Dobrion. Malo me umaraju više ove smene, šest meseci na svemirskoj stanici, dve nedelje puta, dva meseca kući i tako u krug već deset godina. A, čeznem da popijem kafu na svojoj terasi iza porodične kuće i pročitam dnevne novine[1] i gledam dok zalazi prvo jedno, pa onda i drugo Sunce… Ovde nema ni kafe. Nešto vezano za carinske propise. Opet se neko nije utalio kod nekoga.

Damja

I tako, sednem ja lepo u svoje sedište, učitam u memorijski čip u glavi jedno dvadesetak naslova audio-video-mirisnih knjiga (poslednji hitovi, sva sreća pa nam radi dobro Spacenet[2]), naručim dvonedeljni meni za obroke kod robo-stjuardese i naoružam se strpljenjem. Dve nedelje puta će proći očas. Razmišljam, šta sve treba da uradim kada budem došao kući. Pravim to-do[3] listu, kao prvo – otići u onaj novi spa-centar, koji nam ovde reklamiraju već mesecima, masaže, tople kupke, detoksikacija, meditacija… Smrzoh se u ovoj stanici. Ko li me natera da se prijavim na ovu misiju?! Ko još želi da bude rudar?! I to na jednom od Zairovih meseca – vetar, sneg, led i svuda okolo samo planine. U stvari, to me je i privuklo.

Da se predstavim – moje ime je Damnja i ja sam planinarski zavisnik, planinario sam na raznoraznim planetama. Dugogodišnje planinarenje me je ojačalo, ali je ostavilo i posledice na mom telu. Bilo je tu nekih nezgodnih padova. Hrabar i lud su dva brata, kaže poslovica. Ali, za jednog mladog planinara, prilično sam zgodan i skroman, na majku, rekao bih. Nego, da se vratim na temu, a o mojoj lepoti i hrabrosti i o tome koliko su mi pomogle kroz život, nekom drugom prilikom. Na Zairovim mesecima, ima i planina, a ima i puno ruda. Trenutno je najaktuelnija u Univerzumu eksploatacija rude cibodit. Energetska vrednost jednog megatita cibodita je ogromna. Veća od bilo koje do sada pronađene rude, a ovde je ima u izobilju, kažu da je isplativa eksploatacija u narednih hiljadu godina. Verujte mi, posao je težak, ali može na tome dobro da se zaradi, to me je i dodatno privuklo, neću da lažem, pare su odlične. Na Dobrionu nikada ne bih mogao toliko da zaradim. I da nastavim sa svojom to-do listom. Kao drugo – vreme je da se oženim. Na našoj planeti, to je pravi proces. Dugotrajan proces. Prvo morate da napunite određeni broj godina, idealno je da se oženite kada napunite pedeset godina. A prijavljujete se u agenciju kada napunite četrdeset. A onda kreću testovi kompatibilnosti gena, karaktera, porodica, pa sastanci, pa uplate agenciji. Puno uplata. To ide u fond buduće mlade, jer ona je ta na kojoj je porodica. I tako ja, ovog leta, punim četrdeset godina. Zaradio sam već nešto novca, tako da je sada pravi trenutak da počnem da mislim na svoju budućnost. Znate, mi na Dobrionu smo dugovečni živimo u proseku (ako nas ne ubiju vakcine ili neki nesrećan slučaj) između trista pedeset i četiristo godina. Kao treće, moram ove godine da odem i na čakralno hodočašće, prošle godine sam se izvukao, nisam otišao, majka nije pričala sa mnom mesecima zbog toga. Ni pakete mi nije slala svemirskom poštom. Molio sam je da mi bar umesi onu svoju pitu po babinom receptu i pošalje teleporterom, ma jok, ni da čuje. Tako da, ako hoću pitu, moram na hodočašće. A, nije baš da mi se ide. Samo dva meseca imam odmora, od toga na hodočašće moram da potrošim pola. Ma da idu u bip[4] i vulkan i sveštenici i preci i pročišćenje čakralnog roga. Nego, da nastavim. Kao četvrto… Šta sam ono još hteo?! Ma setiću se već. Samo malo da odspavam. Čeka me dug put i gomila knjiga.

Poglavlje 2.

Posle dve nedelje leta, najelitnijim šatlom koji jedan rudar može da plati, stigoh ja na moj rodni Dobrion, sav srećan. Sačekala me na aerodromu porodica – samo njih pedesetoro iz najbliže familije – majka odabir pravila, inače bi pola aerodroma zauzela naša porodica. Kao lepo vaspitano muško dete, od četrdeset leta, ja ih ispoštovao, pozdravio, svakom dao po nešto novca (takav je red, pokloni su izašli iz običaja, jer su se pokazali kao nepraktičan vid darivanja) i onda srećan rešio da krenem po planu. Čim stigem kući, kafica, zalazak oba Sunca. Pa onda, spa – masaže, tople kupke, detoksikacija, meditacija i tako nekoliko dana, dok lepo ne odmrznem svoje, na Zairu promrzle koščice. Zatim malo lenčarenja u kućnoj atmosferi, a onda agencija…

Sretoh ja, uz put, neke lepe, zanosne četrdesetogodišnjakinje, taman zrele za udaju, pa pomislih, možda malo da pripomognem agenciji u odabiru moje buduće hraniteljke porodice. Šetkam se po kući razmišljajući o tome, sa sve brkom koji se od zadovoljstva smeška, kad hoćeš vraga. Uđe moja majka sva ponosna sa vaučerom za tridesetodnevno čakralno hodočašće na vulkanu Mirnov, uplatila mi pun aranžman.

  • Izvlačio si se dosta godina, e, ove godine, vala nećeš. Uskoro ćeš muž i otac da postaneš, moraš malo da se uozbiljiš. Tradicija mora da se poštuje. Ko je ne poštuje, ne može sebe da nazove pravim Dobrijancem. Nego, ti lepo na hodočašće, pa da nam se porodica i komšiluk ne smeju. – reče moja majka.

Ne da me je obradovala, nego ne mogu rečima da vam opišem… Zastade mi kafa u grlu od silne radosti. Pokušah da se pravdam, odbranim, odložim neminovno… ali ne – žene na Dobrionu su dominantna vrsta, trenutno. Pogotovu majke, hraniteljke porodice. Na Dobrionu se, inače, svakih hiljadu godina smenjuju patrijarhat i matrijarhat. Sada smo na sredini ciklusa matrijarhata, tako da sa ženama nema raspravke. Obično bude (koji god da je ciklus) – onako kako one kažu. Verujem da niste upoznati ni sa našim običajima, pa da vam ukratko pojasnim proceduru tog lepog puta, za koji mi je majka, velikodušno, uplatila pun aranžman. Čakralno hodočašće – inicijacija zrelosti mladih Dobrijanaca. Procedura ide otprilike ovako – spremiš se i kreneš na vulkan Mirnov, pešice naravno, jer tako tradicija nalaže, a to je jedno pet dana hoda, prvo kroz močvaru i pčemarce[5], a onda kroz pustinjski deo, obučen samo u pregaču od kože sabljozubog krvoločnog zeca[6]. Zatim, onako izujedan, izgladneo i dehidriran, pošto na hodočašće, po tradiciji smeš da poneseš samo onoliko vode koliko stane u posudu od kockaste gorke tikve i od hrane, kesicu zrna žitarice po imenu bljutica (samo joj ime kaže kakav joj je ukus, ali je naime izuzetno hranjiva) – da bi narednih trideset dana postao rob sveštenika iz manastira na vulkanu, bez komunikacije sa spoljnim svetom[7]. Zamislite samo sledeći scenario: vi sami, u zamračenoj pećinskoj ćeliji manastira, u meditaciji i u striktnom postu. Trideset dana samoće, dosade, gladi i onda, onako izgladneli, ovaj, pročišćeni, u bunilu, zajedno sa sveštenicima, uz zvuke bubnjeva, odete do grotla vulkana i bacite rog u vatru, za pročišćenje čakralnog roga. Ima tu još nekih duhovnih sitnica, dosta važnih, kažu, ali te lekcije iz narodne tradicije izgleda da sam baš i prespavao, ali posle toga – gotovo pročišćenje. Onda sledi gozba, gde se trudite da nadoknadite trideset dana izgladnjivanja, ali mahom se završi tako, što bolni padnete u krevet od prejedanja. A, da, pitate se, odakle rog?! Dobro, da se vratim na rog.

Znate, Dobrijanci kada umru, sahranjuju se svi u jednu te istu grobnicu – zajedničko groblje. Neka fora vezana za osećaj zajedništva, ne sećam se dobro, izgleda da sam i te lekcije iz narodne tradicije prespavao. Meso umrlih Dobrijanaca se dezintegriše u specijalno za to namenjenoj komori, ali kostur se spušta u grobnicu. Postoji nešto u genetici naše vrste, da nam kostur i nakon smrti ne prestaje da raste, pogotovu jedna izraslina na čelu, koja počinje da raste tek nakon smrti i dezintegracije mesa. Ta koščica izrasta u rog. Čakralni rog. Tradicija nalaže da svaki muški Dobrijanac mora u toku svojih prvih sto godina života, da ode bar dva puta na čakralno hodočašče. Inicijacija zrelosti, kažu. A žene ne moraju, zamislite. Časti mi, ponekad mi žao, što nisam rođen kao žensko – da ima majka još jednu ćerku koju će da drži kao malo vode na dlanu, a ne mene da điha ko kako stigne od porodice. Nego da nastavim – na putu do vulkana, još nedozreli muški Dobrijanac, mora da svrati do groblja i da pronađe telo svog pretka, sa njega otkine čakralni rog, koji će da ponese sa sobom na hodočašće, drži ga sve vreme uz sebe i na kraju hodočašća ga ritualno spali u vulkanu. Na taj način odaje počast svojim precima. Kao… Mislim, sve je to u redu, i ja to poštujem. Tradicija je tradicija, ali razumite me, ja sam praktičan čovek, savremenih shvatanja, ako već moram da idem i provedem mesec dana u samici, zašto moram da se mučim uz put?! I zašto moram ja da silazim u grob i tražim koske svog pretka, kada mogu da platim nekog drugog da to uradi umesto mene?! Radne snage na crno bar na Dobrionu možeš da nađeš koliko ti srce ište.

I tako, pozdravim se ja sa onim užim krugom porodice (što je već probran da me čeka na aerodromu), pozdravim sa majkom, sestrama, obavijem svoju pregaču od kože sabljozubog krvoločnog zeca, zavežljajčić sa tikvom punom vode i bljuticom naprtim na leđa i krenem. Otac naravno opet nije tu, rešio čovek u svojoj dvesta pedeset i drugoj godini da traži sebe po Univerzumu (majka kaže, stiže ga muški klimaks), ali bar mi je poslao kratku poruku preko Spacenet-a:

  • Budi muško! Voli te tata.

Da nastavim – znači, krenuo sam na hodočašće, ali sa odličnim planom. Unajmio sam, preko nekog, ko zna nekog, ko zna nekog, ko je savršen za taj posao i ko je to radio već iha-ha puta, naravno, za ne baš male pare (ali diskrecija zagarantovana, kako me uveravaju), da me na ulazu u močvaru sačeka sa preobukom, radi zaštite od pčemaraca i sa termo-teleintegracionom torbom punom hrane i pića. Da, naravno, taj neko će me čekati i sa mini šatlom, sa kabinom za spavanje, punom raznoraznih zanimacija i rasladnim uređajem, gde će bezbedno da me preveze preko močvare i pustinje do groblja. Tamo ćemo da se stacioniramo nekoliko dana (rekoh da je pešice potrebno pet dana hoda, pa ne smem ranije da stignem, da ne budem sumnjiv), zatim će ta osoba sa opremom i DNK detektorom da siđe u grobnicu, nađe rog i donese ga meni. A onda ja lepo, onako namučen, otpešačim poslednjih dva kilometara do vulkana, na milost i nemilost sveštenika.

Sve je išlo po planu – ja krenuo na put, mahao uz put rođacima i komšijama, čak sam i suzu poneku pustio, ušao sam u močvaru, tamo me čovek čekao (fin gospodin, kulturan, profesionalan), prošli lagodno močvaru, prošli pustinju, stigli do groblja, sišao čovek u grobnicu, sa sve DNK detektorom, kad ono…

  • Nema roga! – kaže čovek.
  • Kako bre nema?! – prenerazim se ja. Hladan znoj me je oblio.
  • Ima na čelu neki zametak, kao da tek počeo rog da mu raste… – reče čovek.

O, Uzvišeni vladaru svemira, o Silo sveta, pa gde baš mene to da snađe?! Pa gde baš moj predak da bude feleričan, da mu rog ne raste?! Slušao sam da postoje legende da se to desilo nekoliko puta, ali naravno nedovoljno pažljivo, verovatno sam i te lekcije prespavao, jer se ne sećam zašto i u kojim slučajevima.

  • Hoćeš da otkinem rog sa nekog drugog i da ti donesem? – upita me čovek.
  • Kako bre drugog?! Pa da li si ti lud? Hoćeš da me preci prokunu? Imaš li ti časti uopšte? Misliš li ti da ako sam zabušant, da sam i prevarant?! Tuđim perjem ja se ne kitim! – razdrah se ja na nedužnog čoveka. A, u glavi prebiram u panici – Šta ako se to može?!

Ma ne, neću da rizikujem. Neka, nije mi suđeno ovo hodočašće, čim su se i preci urotili protiv mene zakržljalim i feleričnim rogom. Kao da hoće da mi poruče: E, potomče naš, zelen si ti još uvek. Jednom, kada rešiš da budeš muško, rog će da naraste. Nisi ti još uvek dostojan roga.

Udahnem, smirim se, ali za svaki slučaj uđem u rupu da proverim da čovek nije pogrešio. Uverim se da nije. Čovek stvarno profesionalac, na nažalost, rog na glavi mog predaka više na bubuljicu liči nego na rog. Okrenem se, izađem iz rupe, otresem prljavštinu sa sebe dostojanstveno (koliko to može da bude neko ko je upravo izašao iz groba), isplatim čoveka, zamolim ga da me odveze do močvare i krenem kući. Neka, biću muško, sledeći put ću po svim pravilima naše tradicije da krenem na hodočašće. Krenuću iz početka… Možda…

Navlačim ponovo pregaču od kože sabljozubog krvoločnog zeca, izlazim iz močvare, koračam ka kući i razmišljam – glupost se plaća, u mom slučaju veoma skupo. Tri mesečne plate sa Zaira sam dao. Prokleto pročišćenje čakralnog roga. I gde obećah da ću da krenem na hodočašće?! Moja proždrljivost glave će mi doći, da sam znao da će me majka toliko ucenjivati sa babinom pitom, časti mi, sam bih terao babu da me nauči kako se mesi.

Poglavlje 3.

Ulazim u kuću, na prstićima. Skoro bešumno. Namera mi je bila, da kradom pokupim stvari, iskradem se i pravac za Zair. Nemam snage da se suočavam sa porodicom. Odjednom, taman što sam ušao u dnevnu sobu, upališe se sva svetla. Na krevetu sede, majka – uplakana, otac – ljutitog izraza, što je za njega čudno, jer je on mahom malodušan za sve, pored stoje moje tri sestre, sa muževima i decom, poređani po sobi, kao vojni odred, sveštenik – pogleda uprtog negde u vis i gospođa N.N. – koju nikada u životu moje oči ne videše.

Jasno mi je – sve znaju, ali mi nije jasno – Kako su saznali?

Ćutim, kao zaliven. Rešio sam da se branim svojim najačim adutom – ćutanjem. Odlazim do kupatila, lupam demonstrativno vratima, rešen da glumim uvređenost. Tuširao sam se polako, u nadi da će da odustanu, odu i ostave me na miru. Progvirujem iz kupatila – svi i dalje stoje, u istoj poziciji gde su i bili. Obučem se i izađem. Šta ću, ne mogu da ostanem doveka u kupatilu. Majka se konačno oglasi kukajući:

  • Bruka! Bruka za celu porodicu! Jadna ja… Jadna cela naša porodica. Jedno muško sam rodila i to jedno felerično. Nesposobno. Kukavicaaaa….

I nastavi da rida. Otac me prostreli pogledom. Zairovih mi meseca, osetio sam da me je preseklo nešto preko stomaka. Sestre, čiji sam inače, kao najmlađe dete, bio brat mezimac, povedene očevim primerom, šibale su me pogledom. Čak i oni šuntavi zetovi, povedeni svojim ženama, gledali su u mene, coktali i odmahivali glavom. Kao da su hteli da kažu: Eto, mi bili na hodočašću, mi smo muškarci, a ne mekušci kao ti…

Znači tako ćemo – igramo na kartu krivice. Ali ne dam se ja – ćutim i dalje. Ako sada pokleknem – gotov sam.

Otac se oglasi:

  • Imaš li nešto da nam kažeš, mladi Dobrijanče?

Sveštenik je i dalje ćutao, mantrao nešto u sebi, pogledom uprtim u vis. U tom trenutku progovori ona gospođa N.N. koju nikada do sada nisam video:

  • Ne, ne, nema potrebe ništa on da nam kaže, sveštenik nam je već sve objasnio. Za ovu vašu sramotu ne sme niko da sazna. Prelazimo na plan B. Od njega muškarca moramo da napravimo, ovako ili onako. Sva sreća, pa postoji nešto čime bi ovo mogli da prikrijemo. Vreme je za ženidbu, ali po ubrzanoj proceduri. Zato postoji moja agencija za bračno posredovanje, da zataška i takve slučajeve. A na žalost, nije da ih nije bilo. Naš moto je: Mi možemo sve!
  • Čekajte, kakva ženidba?! I šta vam je to sveštenik objasnio? – ne izdržah, pa upitah.

Majka zarida još jače. Otac se uhvati za papuču, pa zavrljači na mene. Pogodi me posred čela. Hoće da mi rog nikad ne izraste, vidim ja… Suze mi pođoše na oči. Toliko o miroljubivosti Dobrijanaca…

  • Sramoto! Bruko! Sveštenici sve vide. Sveštenici sve znaju. Šta si mislio, da ćeš ti da prevariš hiljadugodišnje sveštenike? Osobe, koje su povezane duhovno sa našim precima? Pa oni su znali šta ti je na umu i pre nego što si to sproveo u delo. A lepo smo upozoreni da ti pošaljemo pratnju, ali tvoja majka reče – Ma ne, ne bi se on usudio… A, i uostalom, iznad grobnice su postavljene robo-kamere – sve smo videli… Džukelo jedna!
  • Opa, oče, psovka, biće rada u komunalnom… – ne izdržah ja da iskomentarišem, besan više na sebe nego na njih, jer mi nije palo na pamet da će sveštenici savremenom tehnologijom da se koriste.

Polete još jedna papuča u mom pravcu, koju izbegoh, ali nastrada jedan od zetova, ni kriv ni dužan. Ima tata preciznu ruku.

  • Šta misliš, zašto nisi pronašao rog? – oglasi se konačno sveštenik, umirujućim glasom.

Tu su svi začutali. Vidim da ni ostatak porodice nije bio upućen u taj deo naše narodne tradicije, jer izgleda da sam ja prvi iz cele porodice koji je ikada na tako nešto naišao. Doduše, izgleda da sam prvi koji je ikada pokušao da prevari tradiciju. Skoro pa me obli neki osećaj blagog ponosa, što sam prvi bar u nečemu. Otac se razdra:

  • Šta je smešno, kretenu jedan?

Još jedna psovka?! Eto ocu još pet dana dobrovoljnog rintanja u komunalnom, baš je rešio počisti ceo naš sektor, ali ujedoh se za jezik pa ništa ne rekoh.

Sveštenik ustade, pogleda me blago, pa reče:

  • Drago moje dete, nisi ti prvi koji je, nedovoljno upućen, a pun sebe, mislio da zna i može više od onoga što tradicija nalaže. Šta misliš, zašto smo mi postavili robo-kamere oko grobnice? Da si pažljivije slušao na časovima, saznao bi da smo svi mi duboko povezani sa svime što nas okružuje. Sa onim što je bilo, sa onim što jeste i sa onim što će biti. Preci su osetili tvoj dolazak i tvoje namere. I nisu te podržali u njima. Zato rog nije ni izrastao. Nisu ti dozvolili da uradiš nešto što će da se kosi sa onim u šta naš narod veruje i što duboko poštuje već hiljadama godina. Cilj ovog hodočašća je da, kroz čakralni rog, uspostaviš povezanost sa svojim precima, sa svojom tradicijom. Da kroz iskušenje i odricanje, ojačaš i postaneš valjan čovek. Da se ponosiš sobom i da se tvoja porodica ponosi tobom. Nisi ti još uvek spreman. Ali bićeš, uskoro…
  • Naravno da će biti – uključi se gospođa N.N. – Zato sam ja tu. Zna se da su muškarci poročni i slabi i da samo žena može da ih vrati na pravi put. Evo, ja predlažem da pogledamo holografski katalog. Ima tu divnih ženki, spremnih za udaju. Odličnih prilika. Evo, ova na primer. Pogledajte – udovica, sa dva mala deteta, stabilna žena. Znači, iskusna, i znate pouzdano da može da rađa, što je u ovo današnje vreme sve bitnije. Mladi svašta nešto rade, samo da odlože brigu o potomstvu. A ustalom, imati potomstvo je nešto najvrednije na ovom svetu. Da, da, znam, iz vašeg ugla, zbog vaše situacije, možda vam se sada tako ne čini, ali imate i divne ćerke i sa njima ste napravili izvrstan posao. Znači, ova ženka je odlična prilika za vašeg sina. Dobro, malo je krupnija, ali zdrava, jaka, vidite da ima i svoju farmu. Da se uključimo na space-striming? Mislim da je već budna. Znate, radni dan na farmi rano počinje.

Okupili se moji članovi porodice oko N.N. i gledaju u katalog, a ja ne mogu da verujem. Niko se i ne konsultuje sa mnom.

  • Pa zar nisam malo mlad za ženidbu? Tek punim četrdeset godina ovog leta… I zar ne treba ja da se pitam oko toga, uostalom? – izbečih se ja na njih.
  • Ti si izgubio svoju priliku da se pitaš – reče otac. – Sada mi preuzimamo stvar u svoje ruke.

Verujte mi, otac me šokirao. Pa taj čovek ne pamtim da je ikada u mom prisustvu progovorio više od dve-tri rečenice, sada odjednom vodi glavnu reč! Tata-Tuta – tako smo ga sestre i ja u potaji zvali. Izgleda da ga muški klimaks baš drma.

  • Mama, molim te… – obratih se majci. – Nemoj da im dozvoliš to da rade. Pa ti si uvek bila za to da ljubav mora da postoji među bračnim partnerima. Pogrešio sam, kajem se, šta vam je svima?! Bolje me ubijte, nego što hoćete da me oženite sa nekom tamo sa farme! – već sam počeo i da vičem iz očaja. – Ne, ne, nemojte vi da me ubijete… Nemojte ruke svoje da prljate. – rekoh – Sam ću. Evo idem da se samoubijem. Da se bacim u grotlo vulkana, umesto prokletog roga (eto i meni malo dobrotvornog rada u komunalnom), pa da budete svi srećni, jer ću da uspostavim najbolju i najbržu konekciju sa svojim precima. Direktnu – on line da budemo.

Majka ponovo poče da plače, ali gospođa N.N. uskoči u priču:

  • Dobro, de, može i bez drame. Da pogledamo još u katalog. Pa nije ova udovica jedina. Priđi, mladi Dobrijanče. Reci, kakvu bi ti mladu želeo?
  • Pa sigurno ne neku od sto kilograma. – brecnuh se ja.
  • A ti bi neku tananu, pa što ne reče… Ja mislila ti želiš neku stabilnu da ti bude oslonac u porodici. – reče N.N. – Evo, imamo ovde i tanane, jes` da one baš i nisu tako tražene kod pravih muškaraca. Znate, današnji mediji su iskvarili poglede mladih na svet i život. Ove današnje glumice, manekenke – sve nekako žgoljave, neuhranjene. Ma ni malo života u njima… Ne razumem, ko bi njih želeo. Ali, naša agencija može sve, tako da udovoljava svim zahtevima svojih klijenata, ma kako oni čudnovati bili. Evo pogledajte katalog.

Razmakoše se članovi moje porodice i ja priđoh polako, češajući se ramenom o njih. Kao nezainteresovano pogledah u katalog. Počeh da listam virtuelne strane – ova mi se ne sviđa, ova visoka, ova nosata, ova dlakava (da li je ovo uopšte žensko?), ova onako… Evo jedne i pristojne. Ajmo na video striming, onaj u potaji. Znate, sve žene na Dobrionu imaju zakonsku obavezu da se registruju u katalog udavača i samim svojih registrovanjem, one prihvataju sve uslove agencija, koje će da rade u korist svojih klijenata, da spoje najbolje moguće kombinacije bračnih supružnika. Znači, mogu da budu nadgledane i pozivane u po dana ili noći. Muškarcima se daje ta jedna privilegija, da mogu da izaberu svoju bračnu družbenicu, a kasnije, su žene te koje vode glavnu reč. Jer na njima stoji porodica, uostalom.

  • Polako, mladi Dobrijanče, tek smo počeli, imam ja još jedan katalog za tebe. Važno da smo mi ušli u priču. Znate svi da procedura traje obično više godina, jer budući bračni partneri moraju dobro da se upoznaju, ali ovo je po ubrzanom postupku. Ubrzano biranje, ubrzano upoznavanje, istraživanje kompatibilnosti… Naravno, znate da to podrazumeva mnogo veće troškove moje agencije? Da odmah bude jasno – neće biti  jeftino. Ali, svesni ste da je situacija takva kakva je – problem mora da se reši.
  • More, ne bih ja njemu dao da bira! – uzviknu otac. – Ta udovica je odlična prilika, muškarca da napravi od njega očas posla.
  • Sram te bilo. – konačno se u razgovor uključila majka – Sina bi dao budzašto! E, neće moći, poštovani oče porodice! Presvetli, imate li Vi neko rešenje za ovaj naš problem. – obrati se majka svešteniku.

Sveštenik nas sve pogleda i sa blagim osmehom izusti:

  • Pa možda imam jedno…

U trenutku je zavladao tajac. Draže bi mi bilo u tom trenutku u grotlo vulkana da skočim, nego da čekam da ovako presuđuju o mojoj sudbini.

  • Dešavalo se, nekoliko puta, za vreme ovog mog, već dosta dugog života, da je bilo takvih buntovnih pojedinaca, ali naše bratstvo gleda blagonaklono na njih, znate, to su posebni ljudi, izabrani. Univerzum im je dodelio posebne sudbine. Neki postanu odlične vođe svom narodu, neki postanu duhovnici, sveštenici.

Zagrcnuh se. Doduše i ostali članovi moje porodice zanemeše od čuda.

  • Možda vama to sada, gledano iz ove perspektive, deluje čudno, čak nemoguće, ali verujte mi, Univerzum ne greši. – nastavi sveštenik – Izabranima daje mogućnost, da se pitaju, da se bune, da izlaze iz šablona tradicije. Jeste, deluje nelogično, ali tako je. U nelogičnosti, Univerzum nalazi logičnost. Ne bih ja žurio sa njegovom ženidbom. Još uvek, bar…

Tišina. Niko ni ne progovara. Jedino tata i dalje lista katalog. Mama ga munu u leđa.

  • Ali, ova udovica je odlična prilika… – promumla otac.

Gospođa N.N. ustade, ispravi svoju haljinu, spakova kataloge u svoju torbu i reče:

  • Dame i gospodo ja sada idem. Ako se predomislite, znate gde ćete me naći. Račun za utrošeno vreme službenika agencije, stići će vam do kraja ove nedelje, agencija mora da pazi na svoju reputaciju. Mladi Dobrijanče – srećno!

Sestre me izljubiše, pokupiše svoju dobru decu i šuntave muževe i odoše svojim kućama. Ostadosmo u kući, majka, otac, sveštenik i ja.

  • I šta sada? – upitah ja.
  • Sada ništa. Čekaćeš. – izusti sveštenik.
  • Šta sada da čekam? – rekoh ja, sada već sa nestrpljenjem.
  • Čekaćeš da budeš pozvan. Univerzum će ti sam uručiti poziv, onog trenutka kada budeš bio spreman. Čućeš ga, veruj mi. Dovoljno je jasan kada progovori nekome. A do tada, živi kako želiš, radi, uživaj, zabavljaj se. Čekaću te na vulkanu, kada dođe tvoje vreme, da me zameniš. – reče sveštenik i ode.

Ostadosmo svi mi, zatečeni celom situacijom. Nisam se ovom razvoju nadao. Sad mi se i scenario braka sa onom pokrupnom udovicom sa dva deteta ne čini tako loš. Ja – vođa?! Ja – sveštenik?!

  • Šta hoćeš da ti spremim za doručak? – upita me majka, kao da se ništa nije desilo.
  • Ma spremi nam onu tvoju pitu po babinom receptu, znaš da je svi volimo. – odgovori otac u moje ime, sad već mnogo bolje raspoložen.

Babina pita, razmišljam, ona me je i uvalila u sve ovo. Ili pak nije?! Možda je Univerzum samo složio svoje kockice. Ma previše je to razmišljanja za ovaj moj mlađani um. Nego, ajmo da nastavimo po planu. Kafica, doručak, pa da prošetam posle na jedan spa-tretman, možda usput i sretnem neku lepu ženkicu iz kataloga. Neku od onih koje su po rečima žene iz agencije, previše žgoljave. A da li bi dve-tri žgoljave bile bolji stubovi porodice od jedne pokrupne? Zaboravio sam to da pitam ženu iz agencije… Previše pitanja, previše dilema na ovoj mojoj ljubljenoj planeti. Odložiću odgovore na njih na još nekoliko godina. Jao, kroz šta sam sve prošao, rudnici u snegu i ledu na Zairovim mesecima sada mi prosto dođu primamljivi. Dobrione, dome slatki – gde se vratih… Zaire, vraćam ti se uskoro…


[1] Na Dobrionu, koji je, tehnološki razvijena planeta i dalje se zadržala tradicija, upotreba papirne dnevne štampe. Naravno, šume se već vekovima ne seku, nego se biorazgradivi papir veštački uzgaja u laboratorijama.

[2] Spacenet je globalna mreža dostupna u većem delu Univerzuma.

[3] To-do lista – spisak stvari za uraditi.

[4] Psovke su na Dobrionu strogo zabranjene i zakonom kažnjive. Za upotrebu psovke u smislenom obliku sledi kazna od pet dana dobrotvornog rada u komunalnoj službi sektora.

[5] Pčemarci su hibridi pčela i komaraca, ukršteni sa namerom da se stvori korisnija vrsta, koja se ne hrani krvlju, a daje med. Negde su naučnici omanuli, jer ovi pčemarci, doduše prave med (do kog niko nije uspeo da dođe, jer kriju svoje košnice), ali grizu još krvoločnije nego obični komarci.

[6] Sabljozubi krvoločni zec, jedna je od najkrvoločnijih zveri na Dobrionu. Nastao je ukrštanjem tigra i zeca, u nameri da se stvori miroljubivi tigar vegetarijanac, međutim, naučnici su opet negde omanuli. Rezultat ukrštanja je dobijanje agresivnog zeca, veličine omanjeg tigra, koji se veoma brzo razmnožava. Jedno vreme su lovci išli u hajku na njih, jer su postali prava napast za lokalno stanovništvo. Trenutno se njihova populacija drži pod kontrolom.

[7] Na vulkanu Mirnov magnetni tokovi blokiraju sve vrste talasa, znači – bez Spacenet-a i bez korišćenja kominikacijskih čipova u glavi.


Priča „Dobrione, dome slatki“ koju je napisala Renata Minić objavljena je u zagrebačkom časopisu Ubiq (časopis za znanstvenu fantastiku, br. 21, novembar 2017. godina).

Priču je uredio Kristijan Kiko Šarac.

Advertisements
Овај унос је објављен под Fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s