Jedan od pet – Marko Mrazović

Znao je da nema nazad. Njegov potpis je na prijavi. Bio je svestan da sve stavlja na kocku. Ali, imao je za to razlog – želeo je više. I pravilo mu je bilo savršeno poznato, surovo i jednostavno: može ostati samo jedan. Sada je primoran da ubije ili bude ubijen. Bekstvo nije opcija. Sve i da ga pokuša njegova kartica za snabdevanje je poništena, pa kako bez nje ne može da dobije hranu, umro bi od gladi za ne više od dva meseca. Za vodu bi se nekako i snašao, samo što bi ga njen kvalitet verovatno ubio pre nego što bi stigao da dočeka kraj gladovanja, koji bi, u isto vreme, bio i njegov.

Nije osećao kajanje zbog ovog poteza, samo strah. Jer, bio je spreman da rizikuje. Gotovo da je bio spreman na sve, samo da konačno ima više. Već je zaboravio reči onog birokrate, a ionako ga je slušao na jedno uvo. Zašto bi se i trudio da ih čuje kad i ne znače ništa? Samo ponovljena pravila, upozorenja i gomila formalnosti. O svemu ostalom odlučiće borba, bilo je jasno. Već dve generacije je tako. I to je bio jedini svet koji je poznavao.

Još pre više vekova društvo je došlo do tačke u kojoj je dalje širenje potrošnje postalo nemoguće. Usled toga je ona morala biti ograničena. Postavljena je granica koja je propisivala dozvoljenu količinu resursa po osobi. Izuzimajući vlastodršce, kojima je na raspolaganju ostavljeno više, masa je morala da se zadovolji malim. Snabdevanje je bilo kontrolisano i tu kontrolu nije uspela da zaobiđe ni crna berza. Svaki obrok je bio tačno izmeren, smešten u dnevnih 2000 kalorija.

I sa ostalim stvarima je bilo u načelu isto. Količina materijala koju je pojedinac mogao da dobije bila je, do u gram, određena. Većina je, suočena sa ovakvom situacijom, bila primorana da je prihvati, ali bilo je i onih, poput njega, koji to nisu hteli. Zato je takvima ostavljena ova opcija. Četvorica će je, kao uvek, platiti svojim životima, dok pobednik nosi sve. Ulog nisu bile samo njihove glave već, pre svega, resursi. Resursi namenjeni petorici pripali bi jednom, onom ko preživi, ko pobedi. A, upetostručiti svoje materijalne mogućnosti bilo je dovoljno primamljivo da se mnogi poput njega odvaže na ovakav korak. I ne samo upetostručiti kao u njihovom slučaju. Gornji limit je bio dvesta, jedino što se retko kad dešavalo da ih se toliko prijavi. Čak i među populacijom od preko dvadeset milijardi.

Stegao je pušku u ruci. Iako prazna i dalje mu je ulivala kakav takav osećaj sigurnosti. Za municiju će morati da se potrudi, znao je to. Dali su im kvalitetno oružje, ali su meci bili sakriveni negde u području. Da bi nekom bilo od koristi, prvo su morali da je nađu. Disao je dublje i u jednom trenutku primetio svoj dah. Prohladno je danas, pomislio je. Biće malo teže, ali moći će da izgura do kraja, verovao je. Pravila su nalagala da sačekaju do kasnog popodneva kao i da se najpre moraju odvojiti. U suprotnom ne bi bilo sportski. Ovim otežavajućim okolnostima, trebalo im je izjednačiti šanse.

Vreme je prolazilo i konačno je došao trenutak da krene. Oko njega je bilo osam kvadratnih kilometara pustog terena. Po napuštenim i već duže vreme dotrajalim objektima videlo se da su tu nekad živeli ljudi. Da vidimo: Da sam ja na njihovom mestu gde bih sakrio municiju? U jednu od ovih kuća, naravno. Ušao je u najbližu i dao se u pretragu, samo da bi na kraju shvatio da nije tu. Au, biće teže. Možda je u nekoj drugoj? Oprezno je pošao prema sledećoj. Bila je, za moderne pojmove, prostrana. Jasno se dalo zaključiti da je građena u nekim bogatijim vremenima. Iz preturanja ga je prekinuo jeziv prizor na koji je naišao. Na podu je, u lokvi krvi, ležalo telo čoveka. Prepoznao ga je. Jedan od ostale četvorice. Dakle, sada nas je četiri. Osmotrio je beživotno telo. Nije ustreljen. Ko god da ga je ubio uradio je to hladnim oružjem, očigledno nečim što je našao. Gledao je u njegove oči, čije su zenice bile raširene. Ne, nije ga poznavao. Da jeste, bilo bi mu teže. Zato im nije bilo dozvoljeno da razgovaraju pre borbe. Čak nisu znali ni jedni drugima imena. Sve ovo samo da se ne bi emotivno vezali.

Bolje da i ja potražim neko. Poneo je zašiljen komad drveta od stolice koju je razbio. Držao ga je u ruci narednih pola sata, sve dok nije pronašao dva okvira municije. Sad ću moći da se borim, pomislio je sa olakšanjem. Već se smrklo i vidljivost je bila sve slabija. Svakim minutom predeo je malo pomalo tonuo u noć. Kad je tama konačno prekrila ovu poludivljinu, shvatio je da će mu kretanje biti jako ograničeno. Jednostavno, više nije mogao da se orijentiše u prostoru. Poželeo je da ode na počinak, ali se opomenuo podsećanjem na činjenicu da to trenutno ne može da priušti. Tumarajući besciljno po mraku iznenada je nešto čuo i zaustavio se tu gde se našao, stavši kao ukopan kako se ne bi odao. Taj zvuk, to je nečije disanje. Blizu je. Zatvorio je oči i ciljao po sluhu. Otvorio je vatru, ali je promašio, dok je prasak iz cevi odao njegov položaj. Onaj drugi se dao u beg. Ponovo je opalio i po jauku koji je dopro do njegovih ušiju zaključio je da ga je ranio. Polako je krenuo za njim. Brže ionako nije smeo. Kad progonjeni više nije imao snage da beži i sam je uzvratio vatrom. Borba se odužila, ali je na kraju on izašao kao pobednik dok je onaj drugi krkljao u travi. Uzeo mu je preostalu municiju i produžio dalje. Umor je već počeo da ga savladava. Na nebu, oblaci su se polako razilazili, i pojavila se mesečina. Divno, sad bar mogu da vidim, rekao je u sebi. Zagledao se u mesec. Skoro je pun, palo mu je na pamet. Potpuno iznenada osetio je oštar udarac i jak bol u leđima. Okrenuo se i video svog protivnika sa okrvavljenom sekirom u rukama.
*
Zvao se Dorijan. Odrastao je u uslovima nestašice koji su mu, kao i većini ostale dece, uskratili mnogo toga. Ipak, malo se koje žalilo, budući da za bolje i nisu znali. Već tada, u detinjstvu, poželeo je da ima više od onog što mu je bilo dostupno. Kako je rastao želeo je sve više, baš kao da su i njegovi apetiti rasli naporedo sa njim. Jednog dana tu su bili jedan odrastao čovek i jedan odrastao apetit. Sedeo je na podu u svojoj sobi, pored kupatila jedinoj koju je imao, i razmišljao. Bar je misli mogao da priušti. Bio je još uvek mlad, nije mu bila ni trideseta. Povremeno je izlazio sa devojkama, ali se nije našao u prilici da neku oženi. Žena bi vodila deci, koju nije mogao da izdržava. Doduše, većina ih je i u takvim uslovima imala, no on nije želeo da njegova budu uskraćena u onoj meri u kojoj je to sam bio. Nije mu se sviđala pomisao da će i njegova porodica jesti onu skromnu hranu koju je jeo svaki dan. Meso je mogao da proba jednom nedeljno, i to svega dvadeset grama, mleko dvaput mesečno, ne više od pola šolje, voća je bilo svaki dan, ali jako malo. Jedna jabuka u toku dana, jedna kruška u toku sledećeg, pa jedna šljiva dan posle toga. Ni sa odećom nije bilo mnogo bolje. Imao je svega dva odela, kvalitetna doduše, ali samo dva. U sobi je bilo malo nameštaja, a krevet je bio toliko skroman da bi se, kad bi bio manji, pre mogao nazvati strunjačom. Imao je minijaturni kompjuter i to je bio vrhunac luksuza koji mu je bio dopušten. Znao je da tamo negde, napolju, ima ljudi kojima je na raspolaganju više, onih koji su bili spremni da, kako bi to dobili, rizikuju i ubiju. Ponekad bi im, uprkos pokušajima da se tome odupre, zavideo.

Od detinjstva se borio da zauzda svoje žudnje, da se zadovolji onim što ima, ali sa godinama je to postajalo sve teže. Video je on da nije izuzetak. Bilo je mnogo onih koji su sanjarili da imaju više, no cena koju bi za to morali da plate, njima je bila prevelika. Zato su bili primorani da trpe. Čuo je neki zvuk i to mu je privuklo pažnju. A znao je i šta je taj zvuk. Mehaničko zvono na vratima.
Bestraga, prošaptao je i ustao.
Prišao je i upitao: Ko je?
Ja sam, čuo se glas sa druge strane vrata, glas njegovog prijatelja.
Otvorio je i pustio ga unutra.
Naučio si neku novu pesmu, upitao ga je ovaj spuštajući se na pod.
Potom je izuo obuću i pružio je svom domaćinu da ih negde odloži.
Dve, odgovorio je Dorijan prihvatajući ih iz njegove ruke.
Možeš i mene da naučiš?
Mislim da jednu već znaš.

Njihov razgovor neupućenom ne bi imao smisla, ali je u stvarnosti bio sasvim normalan. U nedostatku sredstava da se zabave ljudi su počeli da pevaju. Ova moda trajala je već više od šezdeset godina. Prvo bi naučili neku pesmu, a onda bi se okupili da je zajedno otpevaju. Njihovi preci bi ovo videli kao dosadno, no Dorijanovom naraštaju je bilo zanimljivo i zabavno. Naravno, mogli su i da slušaju muziku, ali je to bilo isuviše pasivno. Bilo je još uvek i onih koji su se bavili sportom, mada su bili na marginama, jer je takva aktivnost trošila isuviše energije. Samim tim, i hrane.

Dorijan i njegov posetilac proveli su više od pola sata u pesmi i razgovoru, pre nego što je ovaj morao da ode. Ostavši ponovo nasamo sa svojim mislima, Dorijan se zapitao da li će ovako morati da bude do kraja njegovog života. Ne, stegao je pesnicu – Neću. Neću, neću, neću. Moram nešto da promenim, moram. Ovo mu se često dešavalo, ali nikada ništa nije promenio. Rizik je bio preveliki i razum bi uvek preovladao. Bilo je potrebno da prođe puno vremena pre nego što je podvukao crtu i čvrsto odlučio da ide na sve ili ništa.
*
Iz rane na njegovim leđima šikljala je krv. Uspeo je da ispali par metaka pre nego li mu je puška ispala iz ruku. Pokušao je da se odmakne, udalji, ali snage je bilo sve manje i u glavi mu se sve više mutilo. Sručio se na kolena. Hteo je da ustane, no telo više nije slušalo. Izgubio je previše krvi.

Ne, ne – najpre je mrmljao, a onda je pokušao da vikne što je glasnije mogao: Ne!
Dok je sekira u protivnikovim rukama jurila ka njemu, Dorijanu je pred očima proleteo čitav život. Žalio je za svim što nije imao, za svim što propušta. Udarci su padali po njemu, sve dok i njegove zenice nisu postale beživotno raširene, a krv prestala da teče. Noć se primicala kraju. Pobednik je oslonio ruke na sekiru i krenuo da pokupi svoju nagradu. Jer bio je poslednji preostali.

Advertisements
Овај унос је објављен под Fantastika, Naučna fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s