Put – Slađan Teodosin

Sporo smo silazili niz stepenice. Dva para još uvek dobrih čizmi nisu pravila preveliku buku. Na izlazu iz zgrade smo uvek zastajali i osmatrali okolinu. To što ostale grupe nisu znale za nas nam je sačuvalo glave sve ovo vreme.

  • Sećaš li se onog ludaka koji se bio zatvorio u Katedralu i pretio da će se dići u vazduh? – upita me Sanja iznenada.
    Namrštio sam se.
  • Da… Mislim da se sećam. Koliko je bilo, pre sedam godina? Otkud si se njega setila? – začudio sam se.
  • Danas sam osmatrala, Katedrala nije daleko. Mogli smo se pomeriti bliže centru, šta misliš? Pade mi na pamet da on i nije bio toliko lud, zvonik je visok, vidi se cela okolina – odgovori mi dok smo izlazili iz ulaza.
  • Možda – skrenuli smo odmah levo, pa nastavili pravo ulicom – ali je problem što bi trebalo čistiti centar dosta dugo. Nas četvoro ne znam da li možemo to sami.
  • A da vidimo sa „Decom Amaroka“?
  • Nismo u baš najboljim odnosima sa njima. Šef im je malo… čuknut. Znam ga od ranije, ali ne znam šta je od tog fotografa ostalo u njemu. Možda ga i lično pitaš, okrznućemo njihovu teritoriju – našalio sam se.
    Kada smo izbili na Bulevar kralja Petra I, shvatio sam koliko je zapravo grad postao pust. Nekada užurbana raskrsnica sa Bulevarom oslobođenja je stajala prazna. Benzina je nestalo odavno, i niko više nije vozio auto. Srbija još nije bila dostigla stadijum gde smo mogli kupovati električne automobile, tako da su vozila trunula na ulicama.
    Nastavili smo pravo, ostavljajući pusti Bulevar iza leđa. Nismo mnogo pričali, svako je bio zanet svojim mislima. U takvom raspoloženju smo stigli do Mašinske škole i savili desno. Dalje smo se kretali paralelno sa Bulevarom kralja Petra, provlačeći se kroz dvorišta i ograde. Stigli smo bliže Rumenačkoj, i ostavio sam Sanju da sačeka.
  • Ako se nešto desi, trči nazad. Kalina ima uputstva šta da radi. Ne osvrći se, ne viči, drži glavu dole, i tutanj. Jasno?
    Klimnula je glavom, lica odjednom ozbiljnog. Sanja je uglavnom pazila na sklonište, i ovakve situacije nisu česte. Ali, morala je da ojača. Ko zna koliko će smak sveta potrajati.
    U polučučnju sam se približavao uglu. Poslednja dva metra sam prepuzao na stomaku. Moj CZ umotan u zavoje nije zvecnuo nijednom. Bez zvuka sam izvirio i pogledao levo, ka Master centru. Nekada veličanstvena zgrada od stakla i čelika, sada je imala metalni lim zavaren umesto okana. Nije bilo znakova života, osim dva stražara ispred ulaza.
    Suton se polako skupljao, te sam malo slobodnije izvadio napukli dvogled, i osmotrio ih bliže. Pričali su, deleći cigaretu. Štitovi od lima su imali mestimične proreze, slične srednjovekovnim puškarnicama. Sumnjao sam da to nije sve, i da su iza njih stajale naslagane vreće sa peskom, nevidljive spolja. Lagano sam krenuo nazad.
    Sanja me je čekala na istom mestu. Klimnula mi je glavom u znak pitanja.
  • Ništa, sačekaćemo još malo, i trkom i u tišini preko Rumenačke. Uz malo sreće, neće nas videti. Deo puta do ostrva je rizičniji, jer dalje ulazimo u mrtvi ugao stražara, tako da tu pazi. Sve u redu?
  • Da, jasno – odgovorila mi je, popravljajući opasač – idemo.
    Mrak nas je delimično već pokrio. Malo smo rizikovali jer nismo čekali još, ali je vreme curilo. Bešumno smo preleteli Rumenačku ulicu, bez zadržavanja. Niko nas nije primetio, i mogli smo malo slobodnije da se krećemo nakon toga.
    Kroz Pasterovu i Hadži Ruvimovu smo stigli do Branka Bajića. Mrak je uveliko pao, i zvezde su davale taman toliko svetlosti da se možemo kretati. Svaki ulaz je predstavljao opasnost, tako da smo išli sredinom puta.
  • Kako znaš kuda treba da idemo? – upita me Sanja, nakon što smo savili u ulicu.
  • Vid je nekada ovde imao stan. Ako se i desilo nešto, biće tamo.
    Vrata na zgradi su bila zaključana. Od svih stvari koje su preživele apokalipsu, automatske brave su bile najgore. Razbiti staklo je bilo rizično. Stoga sam se navalio svom težinom na vrata i počeo da guram. Plastika je kvrckala i držala se. Utom je Sanja skočila i ramenom udarila moje. Brava je pukla i jedva sam zadržao vrata i ravnotežu. Ušli smo.
  • Sad polako. Držimo se stepeništa, do trećeg sprata idemo, i ako čujemo nešto, ne skrećemo. U redu? – pitao sam Sanju sniženim glasom.
  • U redu – odgovori mi, i čuo sam Beretu kako se meškolji u njenoj ruci.
    Bez izvora svetlosti i po mraku, penjali smo se do Vidovog starog stana. Pod rukom na gelenderu sam osetio hrapavost rđom nagriženog metala koja se nekako čudno lepila za prste. Svetlo na CZ-u nisam palio, da nam ne bi kvarilo noćni vid.
    Ispružio sam ruku ka mestu gde su trebala biti prva vrata stana, i ne nađoh ih. Kroz druga sam nazirao slabašne zvezde iza razvaljenog zida sa suprotne strane garsonjere. Slab miris rđe je lebdeo svuda.
  • Vide? Vide? – zvao sam brata sto sam glasnije smeo – Jesi li tu?
    Nešto mi se nije uklapalo. Sapleo sam se o predmet na podu, na šta je sa sekundom zakašnjenja došlo Sanjino repetiranje vazdušnog pištolja. Više nije moglo ovako. Okrenuo sam pušku od sebe i uključio svetlo. Prizor me je paralisao.
    Predmet o koji sam se sapleo je bila Vidova puška. Američki M4 je bio jedini možda u celoj zemlji, i on ga je nosio. Podigao sam svetlo, prateći očima snop. Pojavila se Vidova leva čizma, krvava i izvrnuta. Brat mi je ležao na ostacima zida i kauča, sa flekama krvi po prsluku. Brzo sam mu pritrčao i prodrmao ga.
    Pulsa nije bilo. U grudima mi je rasla vatrena kugla koja se penjala do grla. Uskoro mi je slika bila mutna, nisam ništa video od suza. Sanjine reči su me trgnule. Nisam ni video kad je prišla, i stavila ruku na njegov vrat.
  • Živ je. Ali jedva. – panika joj je bila u ogromnim zenicama – Šta ćemo sa njim?
    Misli su letele. Zgrada je daleko. Nemamo gaze. Nismo našli među navijačima u poslednjoj turi. Niko od nas nije doktor. Umreće. Umreće.
    Tresnulo je poput groma.
  • Uzmi moju pušku. Pazi, otkočena je. Pokupi i Vidovu. Hajde.
    Dohvatio sam brata za ruku, vukući mu gornji deo tela preko svog ramena. Nabacio sam ga na leđa i krenuo ka vratima. Skoro sam trčao niz stepenice, i čuo sam zveckanje pušaka koje je Sanja nosila iza sebe.
    Izleteo sam na put i nastavio da trčim. Posle pedesetak metara, adrenalin je popustio i Sanja me je sustigla.
  • Kuda idemo? Nismo ovuda došli – pitala me je, trčeći pored mene.
    Leđa i ramena su već počela da mi gore. Vid je bio slične težine i građe kao ja. Košulja se natopila znojem, lepila mi se za telo, i smetala.
  • Sajam. Moramo tamo – jedva sam izustio – Ipak ćemo morati Amaroka da pitamo za pomoć.

Ovo je treći deo priče koju je napisao Slađan Teodosin iz Novog Sada.

Prvi deo –  Slađanova verzija apokalipse

Drugi deo – Tvrđava

Advertisements
Овај унос је објављен под Fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s