Izbor – Marko Mrazović

O sinovi moji sokolovi,
ne budite srca udovička,
no budite srca junačkoga,
ne odajte druga nijednoga.
(Stari Vujadin)

Tih tegobnih godina Milutin je živeo u teškim dilemama i nikada se nije desilo da mu se neka od njih svidi. Takve izbore imali su i drugi, ali su najgori padali upravo na njega. Prvo je morao da bira između svoje tek venčane žene i svog grada, a potom između svoje dece i svoje rodbine. I uvek bi izbor bio loš po njega. Birao je između bolje hrane i života sutra, između istinske mržnje i usiljene tolerancije, između svih onih stvari koje su na njemu ostavljale trag.

U ta vremena svetom su zavladale mašine. Tako su ih neki zvali. Zapravo su bili u pitanju veštački stvoreni organizmi koji su u sebi sadržali i svest. Ljudi su ih stvorili u laboratorijama koristeći visokonaprednu nano-tehnologiju. Šta god da su očekivali da će postići, krajnji se rezultat pokazao kao grozan. Ta čudovišta bez mnogo ljudskosti su se pobunila okrenuvši se protiv svojih tvoraca. U stvari, pre bi se moglo reći protiv vrste kojoj su pripadali njihovi tvorci, budući da su oni koji su ih stvorili umrli od ljudske ruke. Istina, to više i nije bilo važno pošto se, nakon toliko vremena, niko i nije sećao šta se tačno dogodilo. Rat je trajao decenijama, a ovi stvorovi su bili daleko nadmoćniji od ljudske rase u mnogim stvarima. Ne svim, ali je fizička superiornost bila očigledna. Oni nisu bili isti kao ljudi, samo su fizički pomalo podsećali na njih. Nastali su iz veštački stvorenih ćelija koje su se potom razmnožavale deobom do odrasle jedinke. Tvorci su pravili, dakle, samo po jednu ćeliju iz koje bi nastalo sve ostalo.

* * *

Milutin je te godine morao da napravi svoj najgori izbor. U stvari, da li je morao to i nije važno. Ono što jeste je da ga je napravio. I evo kako je sve bilo. Nad opustošenim svetom svanulo je jutro. Bio je utorak, a tada je Milutin odlazio da zaseje usev. Taj usev nije bila pšenica, koja se retko gde mogla sa uspehom gajiti, već krompir. Ni sam izraz zasejati se ne čini prikladnim, ali zapravo to je ono što je radio – sejao. Mladice krompira su bile sitne pa ih je sejao da bi mogle da izrastu i daju još krompira. Civilizacija zasnovana na krompiru. Čim je došao do bašte spazio je kako se u daljini pomalja ljudska prilika. Stao je i gledao u tom pravcu. Kada se ta prilika dovoljno izoštrila prepoznao je u njoj Alimpija Glavaša, generala ljudske vojske. Išao je prema njemu sam i nenaoružan. Veliki rizik, ali se broj boraca toliko smanjio da su išli sami ili u malim grupama kako bi izbegli velike gubitke i smanjili sumnju neprijatelja. Stvar je bila u tome da su nebom kružili brojni sateliti i javljali centralama na Zemlji o svakoj promeni. A u centralama su sedeli samo oni. Ljudi odavno nisu imali tu privilegiju. Zbog toga nije bilo neuobičajeno videti Alimpija samog.

– Pomaže Bog Milutine – pozdravi pridošlica.
– Bog ti pomogao Glavašu – otpozdravi Milutin.

Njih dvojica su se, inače, znali od detinjstva. Glavaševa porodica usvojila je, svojevremeno, Milutinovog dedu, koji je bio siroče čiji su roditelji ubijeni. Otuda su se tako dobro poznavali. Milutin je bio niko i ništa, a Alimpije je postao general, budući da je rano stupio u ljudsku vojsku i imao prilike da se istakne.

* * *

– I tako ti mi, moj Milutine, potukosmo Osmu diviziju. Najveći uspeh koji je ljudska rasa postigla – pričao je Alimpije svoje uspomene.

Govorio je Milutinu o legendarnoj pobedi u kojoj je pre nekoliko godina i sam učestvovao. Milutin je, ipak, znao da ta pobeda nema nikakav strateški značaj, budući da armije neprijatelja broje na milione vojnika. Jedna divizija, manje ili više, tim bezosećajnim stvorovima ne znači ništa. Samo mali minus u brojnom stanju koji se brzo da popuniti. Pa ipak, vojnici su se često time hvalili budući da je čak i to bio zadivljujući uspeh. Toliko je neprijatelj bio jak.
Alimpije ustade.
– E pa Milutine, vreme mi je da pođem. I da znaš Milutine, da ćemo do kraja godine potući ovu gamad. Veruj mi da ćemo ih potući, ne zvao se ja Alimpije. Našli smo način. Vrlo skoro će ljudi ponovo vladati svojom planetom. Ja sada idem, ali ako pobedimo, eto mene tebi u posetu za par godina.
Milutin otpozdravi ne obraćajući pažnju na njegove reči.

* * *

Tokom ranih poslepodnevnih sati u Milutinovu baštu ušla su četiri posetioca. Preledio se. Šta li sad hoće? Ščepali su ga i odveli sa sobom.

* * *

Zvali su ih Sejnešanima. Oni su, pak, sebe zvali Abl. Čudovišta stvorena od ljudskih ruku. A on, čovek, sada je bespomoćno ležao u njihovim. Stavili su ga u metalnu stolicu i okovali. Prišao mu je jedan od njih i uneo mu se u lice. Po oznakama na odeći videlo se da je oficir.
– Pitaš se, verovatno, šta tražimo? Biću kratak. Pogledaj ekran. Satelit je snimio ovo. Na slici ste ti i… Neko ko nas trenutno veoma zanima. Vidiš, ukoliko odbiješ saradnju… pobićemo celu ovu teritoriju… to jest odrasle… a deci… deci, reći da je tvoja krivica.

Milutin je bio tako prestravljen da nije mogao ni da razmišlja, ali su mu se ove strašne reči urezivale u svest.

* * *

Jedan čovek prema milionima, mislio je. Kažu da ponekad treba žrtvovati par ljudi da bi ostali mogli da žive. A ukoliko on ne umre umreće milioni umesto njega. Bio je veoma zabrinut. Cela teritorija, o kojoj su mu govorili, je bio region Balkanskog poluostrva i centralne Evrope. Toliki milioni koji tu žive bili su sada u njegovim rukama. Ne računajući njegov sopstveni život.

* * *

– Milutine, Judo! Izdao si me! Kako si mogao? Zar ne shvataš šta si učinio?

Alimpijevi urlici dopirali su do Milutinove duše i kidali je na komade. Bol, sramota, osećaj krivice i strah mešali su se i zajedno tvorili mučninu koja je pretila da ga sruši na zemlju. Poslušao ih je. Pokazao im je kuda je otišao i pomogao da mu nameste klopku. I jedan briljantni ljudski general nestao je sa scene.

* * *

Posle samo godinu dana ljudi su nadvladali i očistili ceo evroazijski region od Sejnešana. Imali su novo oružje, koje su teškom mukom uspeli da naprave, a koje je bilo izuzetno delotvorno protiv nepripremljenih čudovišta. Vojnici su izveli Milutina na sud. Sudilo mu se zbog njegove izdaje. Iako je očajni Milutin pokušao da se opravda, da objasni svoj postupak, proglasili su ga krivim. Čak i bez osude je mogao da oseti koliko ga masa mrzi i koliko želi njegovu krv.

* * *


Priču napisao Marko Mrazović

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Fantastika, Priče. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s